Požega u đubrivu: Kako izgleda slavlje bez naroda, ali sa predsednikom

Proslava sa narodom koja to ipak nije, tako bi se ukratko moglo opisati „veselje“ organizovano nadomak Požege, u neposrednoj blizini železničke stanice, na stadionu fudbalskog kluba Železničar.

Iako je prvobitni plan organizatora bio da se skup održi na stadionu fudbalskog kluba Gorobilje, dan ranije meštani su teren natopili osokom (tečnim đubrivom prim.aut).

„Nesnosan miris širio se na stotinak metara od terena, bukvalno je bilo nemoguće boraviti tu“, ispričali su nam meštani koji su se u ponedeljak ujutru zatekli u blizini.

Suočeni sa ovim problemima, organizatori posela odlučili su da potraže drugi teren. U Požegi to i nije tako teško učiniti, s obizrom na to da je u pitanju opština koja ima više fudbalskih terena nego sela. Prvo je pokušano na Savincu, ali je i tu stigao negativan odgovor, da bi na kraju odluka pala na stadion Železničara.

Autobusi, besni građani i nervoza

Noć pred skup, veliki broj policajaca obezbeđivao je teren na kom će se održati proslava režimskih uposlenika. Meštane sela Visibaba, verovatno sa namerom da ih obeshrabre da urade nešto slično kao ljudi iz Gorobilja (koji su u šali govorili kako su im “predali baklju”) obilazili su isti oni crni džipovi koje su građani nedavno viđali na izborima na Kosjeriću, na dan kad su ponovljeni izbori i kad su batinaši odneli prevagu i prekrojili izbornu volju građana.

Da ovo poselo najviše liči na (kontra)miting u organizaciji SNS-a svedoče i reči Požežanke čije radno mesto se nalazi u blizini stadiona:

“Mahom su stigli autobusi, parkirani kod Savinca. Nemamo slobodu kretanja, i ne znam kako ću kući da se vratim posle posla“, kaže ona.

A policajci, ponosno, sa maskama preko lica, čuvali su one koji su došli da „slave sa narodom“ otvaranje autoputa do Požege.

Stigli su iz Lebana, Kuršumlije, Ćićevca, ali i iz okolnih krajeva.

“Najmanje je Požežana ovde. Vidim mnogo policije, prepoznao sam četvoricu iz našeg grada. Ostali – ko zna odakle su došli“, objašnjava Ivan, jedan od mnogih Požežana koje je jutros zatekla vest da više ne može slobodno da prolazi putem kojim godinama ide na posao.

I tu je, naravno, predsednik, stigao je da objasni, kako bi narod razumeo. Onaj „najvoljeniji čovek“ u novijoj srpskoj istoriji, koji od 2012. nije prisustvovao događaju koji nije bio unapred režiran i strogo kontrolisan.

Požežani ga nisu videli, niti su mogli da mu pokažu ljubav. Ostali su zaglavljeni kod mosta, zaustavljeni od strane policajaca – junaka novog doba, kojima bi sa lica mogli da pročitamo koliko su ih ponosni zbog svega što rade, da ih ne prekrivaju fantomke.

I dok predsednika prate trube, a domaćin rukavom briše masnu bradu i trlja ruke o pantalone kako bi stisnuo „čvrstu ruku koja Srbiju vodi napred“ i savio ono što anatomija još prepoznaje kao kičmu, stiže i poruka – da u Srbiju dolazi vreme odgovornosti.

Tvorac te poruke, kao da zna čemu se nada većinska Srbija, iskoračio je iz paralelnog univerzuma u kojem je pobedio građane. Dao je obećanje koje osam meseci svi čekaju da čuju.

Jer, istine radi, zaista je vreme da odgovaraju svi koji su ovu državu pretvorili u Ćacilend i šatorsko naselje koje kruži po Srbiji, od fudbalskog do fudbalskog terena.

A Požega? Požega će ovo preživeti. Preživela je i gore. Samo da opet ne mora da se pere od đubriva.