12
Prvomajskim urankom u sedam ujutro na Fruškoj gori, Aleksandar Vučić je svečano otvorio radove na izgradnji Fruškogorskog koridora, auto-puta od Novog Sada do Rume dugog 47,7 kilometara. Vrednost projekta je 606 miliona evra, a glavni izvođač radova je, očekivano, kineska kompanija CRBC. Vučić je na uranku istakao da je koridor “skup projekat”, ali da „Srbija to može, hoće i mora da podnese “. Ono što predsednik nije rekao je zašto će nepunih 50 kilometara puta koštati 606 miliona evra, što je oko 300 miliona više od realne cene i tri puta skuplje od bilo kog najsavremenijeg evropskog auto – puta.
Po već ustaljenom i omiljenim načinom poslovanja vlasti, i ova investicija je potpuno netransparentna, sklopljena direktnom pogodbom između Srbije i Kine. Javnosti je poznato samo to da će saobraćajni koridor sa tunelom od 3, 5 kilometara i mostom preko Dunava kod Kovilja spajati autoputeve ka Šidu i Subotici, i da bi trebalo da bude završen do 2025. godine. Niko, međutim, nije objasnio zašto će samo jedan kilometar ove trase koštati čak 12, 7 miliona, i kako se od početnog projekta od 150 miliona evra stiglo do skoro četiri puta veće sume.
Višedecenijska ideja o tunelu kroz Frušku goru, bez mosta u Kovilju, dobila je svoj Generalni projekat za vreme demokratske vlasti i trebao je da košta 150 miliona evra. O istoj sumi je pre par godina pričao i predsenik vojvođanske Vlade Igor Mirović, ali su njegove stranačke kolege i kineski izvočaći radova očigledno koristile neku drugu računicu. I pored dodatog mosta, koji bi prema procenama stručnjaka maksimalno mogao koštati do 100 miliona evra, i svim eventualnim nepredviđenim troškovima, i dalje nije jasno na šta će to otići preostalih 300 miliona.
„Imate primer auto – puta u Grčkoj, koji je smatran najizazovnijim građevinskim projektom u Evropi tada, gde su se smenjivali vijadukti, mostovi i tuneli, a nije prešao 10 miliona evra. U Hrvatskoj je auto – put od Splita do Zagreba koštao 6,7 miliona, u Vardarskoj klisuri u Makedoniji je stajao 8,7 miliona evra… Dakle, te cene su od 30 do 50 posto niže nego kod nas”, rekao je za N1 predsednik vojvođanskog odbora Demokratske stranke (DS) Nebojša Novaković.
Na cenu Fruškogorskog korodora osvrnuo se i direktor beogradskog Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi, koji je na društvenim mrežama napisao da je “cena Fruškogorskog koridora po kilometru znatno veća od najskupljeg norveškog auto-puta koji podrazumeva izgradnju mreže tunela ispod mora, uključujući tu najduži podvodni tunel na svetu”.
Još jedna nepoznanica je odakle Srbiji tih 606 miliona evra, za koje je predsednik samo pojasnio da ih “imamo”. Skoro svim prethodnim projektima u kojima učestvuju kineski investitori, prethodili su novi krediti kineske banke.
Prema podacima Uprave za javni dug, Srbija trenutno ima nešto manje od 1,1 milijarde evra duga prema Kini, što je, prema računici Dojče Velea, iznosilo 2,31 odsto srpskog BDP. Rebalans budžeta za 2021. predviđa јоš 2,02 milijarde evra zajma od kineskih banaka, a budžet kaže da je Srbija do 2039. preuzela barem još 1,1 milijardu evra duga prema Kini, sa različitim datumima dospeća i kamatama.
I dok Vučić kineske investicije predstavlja javnosti kao velikodušnu bratsku pomoć, sve veći broj zemalja, među kojima su i potpisnici inicijative “Novog puta svile (Belt and road initiative)”, upozoravaju da kineske pozajmice imaju dvostruku oštricu, koja je Crnu Goru praktično dovela u dužničko ropstvo. Prema studiji Instituta za svetsku ekonomiju iz Berlina “Kako Kina posuđuje”, koja analizira stotinjak kreditnih ugovora sklopljenih u okviru inicijative BRI, netransparentnost ovih ugovora je problem koji otvara vrata korupciji, zbog čega su omiljeni upravo u autokratskim uređenjima.
“Ti ugovori imaju neuobičajeno stroge odredbe o poverljivosti tih kredita. Zajmoprimcu se u pravilu uskraćuje da uopšte objavi o kojem je iznosu reč – u nekim slučajevima čak i da prizna da je posudio novac. Već tu je koren golemog zla, jer takve ugovore će rado potpisati pre svega diktatori i vlade u kojima ionako vlada korupcija tako da nikad nije jasno koliko novca je otišlo i u džepove lokalnih političara”, navodi se u studiji “Kako Kina pozajmljuje”, koju je preneo Jutarnji list. Takođe, u ovakvim ugovorima o pozajmici Kina se izuzima od mogućnosti da se ovakvi zajmovi mogu reprogramirati ili eventualno dogovoriti o otpisu istih.
“Već i to je uvod u treći – i možda najveći problem tih ugovora o kineskoj pozajmici ili ulaganju: oni redom imaju odredbe o načinima anuliranja, ali i ubrzavanja i stabilizacije čitave privrede države koja prima novac kako bi se podmirio kineski dug. Drugim – i posve jasnim riječima, tu se zapravo Kinezima otvara mogućnost direktnog uticaja na politiku te zemlje”, upozoravaju ekonomski stručnjaci.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
