Poslednji izveštaj iz ratne Srebrenice (FOTO)

Bošnjaci, ali i ostali narodi Sveta, Evrope, Balkana, pa nažalost i Bosne, ovog istočnog grada sete se uglavnom jedanestog dana jula, kada se tradicinonalno obavlja dženaza žrtvama srebreničkog genocida, a kada se dženaza obavi, kada se okupljeni vrate svojim kućama ovaj grad ostane da živi sam, u njemu skoro da nikoga i nema.

“Srebrenica se pretvara u najvecu klaonicu, poginuli i ranjeni se neprekidno dovlače u bolnicu. Nemoguće je opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padnu na ovaj grad. Da li iko u svijetu može doći i videti tragediju koja se dešava Srebrenici i njenim stanovnicima?“Tako je glasio poslednji radio izveštaj iz ratne Srebrenice 10. jula 1995. godine, a podneo ga je radio amater Nino Ćatić, poslednji put viđen 11. jula 1995. godine.Njegova majka, Hajra Ćatić, predsednica udruženja Žene Srebrenice priča kako je ona sa svojim mužem krenula tog jutra u Srebrenicu, a Nino kroz šumu ka Tuzli. Od tada, Hajrin jedini cilj je da pronađe makar prst od Nina, kako bi mogla da ga sahrani pored svog muža koji je takođe stradao u Srebrenici.

Upravo je Hajra Ćatić bila prva osoba sa kojom sam razgovarao u Srebrenici, dok sam išao do njene kuće koja se nalazi na ulasku u grad sa zapadne strane Srebrenice, nisam sreo nijednog čoveka, tada sam postao svestan, stradanja ovog grada koje se nabolje vidi kada nije 11. Jul.Nermin Ćatić je Hajrin stariji sin, na svu sreću on je preživeo genocide u Srebrenici, on je Srebrenicu napustio onda kada je to bilo bezbedno izvesti ali i dan danas žali jer nije uspeo da ubedi svog brata Nina da krene sa njim. Nermin, ne živi u Srebrenici, došao je nedelju dana pre obeležavanja stadanja, kako bi sa majkom bio u svojoj kući. Dolazim sa vremena na vreme, ne postoji ništa što bi me vezalo da dođem da živim u ovom gradu priča Nermin. Nermin kaže da u Srebrenicu dolazi zimi i predlaže mi da dođem i ja, kaže da bi tada još više mogao da vidim koliko je ovaj grad pust ”Zamisli, odem do centra da popijem kafu, napolju pada sneg, kada se vratim kući još uvek su samo moji koraci ocrtani u snegu koji tada prekrije glavnu ulicu ” Nermin slikovito objašnjava Srebrenicu u zimskom periodu.U selu Bajramoviće, nadomak Srebrenice živi Nura Mustafić u ratu je izgubila svoja tri sina i muža, priča kako ljudi ne mogu da shvate da ona idalje živi tu, jer tu nema ništa. Kroz suze objašnjava da ljudi ne razumeju neke stvari : “Meni je ovde sve, tu su mi tri sina i moj muž, svakog dana čekam ih da naiđu putićem koji prolazi pored moje kuće”

Za nju ali i za sve žene koje su u ratu izgubile svoje najdraže život ide dalje, ali ono što je njoj najvažnije jeste to da što pre pronađu svoje stradale, jer se boje da neće dočekati dan kada će moći da prouče molitvu na groblju za svoje sinove. Nura takođe kaže da joj je najvažnije da se čuje istina, da svet zna šta se stvarno desilo i da više nijedna majka ne doživi sudbinu koju je doživela ona i žene Srebrenice.Ahmed Hrustanović je efendija čaršijske džamije u Srebrenici, on kaže da mu je drago da su Bošnjaci i muslimani Bosne i Srebrenice uspeli da obnove sve porušene džamije u ovom delu Bosne, ali da mu je žao i da nekada izuzetno pati jer džamije nisu pune džematlija, jer u njegovom džematu često bude on i još par dece.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram