Postavlja se pitanje - šta je bio cilj održavanja skupštinske rasprave o Kosovu i da li je taj cilj postignut. Opozicija je raspravu tražila, a vlast oličena u predsedniku Republike je tu raspravu prihvatila. Rasprava je održana u trenutku kad Srbija nema Vladu. Izveštaj je podnosio onaj ko je preuzeo svu odgovornost na temu Kosova, kao i za sve ostalo, tako da suštinski i nije neki problem što izveštaj nije podnela Vlada koja se nizašta nije ni pitala.
Šta je bio deklarativni cilj i vlasti i dela opozicije? Sudeći po diskusijama, to je bilo – postizanje nacionalnog jedinstva po pitanju Kosova. Da li je taj cilj postignut? Nije. Vlast je to jedinstvo htela da gradi na prihvatanju njenog izveštaja o tome šta je radila na ovu temu u prethodnom periodu, a da za to nije prethodno ni tražila čak ni skupštinski mandat jednostranačke skupštine, pa samim tim nije moguće ni da se izmeri šta je od planiranog ostvareno. Deo opozicije je hteo jedinstvo na temu šta treba dalje da se radi. U stvari više na temu kako, nego šta.
Vućić je hteo parlamentarni pečat na ono što je do sada uradio i pripejd amin na ono što će tek da uradi. Šta god to bilo.
Deo opozicije je iskoristio priliku da se predstavi u Skupštini i da se na osetljivoj temi pozicionira prvenstveno u odnosu na ostatak opozicije. Legitimno, ali ne od velike koristi u ostvarenju proklamovanog cilja jednistva o Kosovu. I lepe reči znaju biti beskorisne. Deo opozicije je nudio da uzme učešća u onome što je u nadležnosti izvšne vlasti. Legitimno, ali čemu to. Bilo je naravno i sjajnih diskusija i vrlo argumentovanih stavova koji nisu bili usmereni na prikupljanje jefitnih poena. I iznosili su ih poslanici iz par poslaničkih grupa.
Deo opozicije se preporučivao za mesto u novonajavljenom Vučićevom prepakivanju koje se eksperimentalno brendira kao nekakav srpski blok. Drugi su se već uživeli u ulogu tvrde desnice koja ima zadatak da omogući da taj novi Vučićev entitet izgleda kao umiveni centar. I jedni i drugi su u stvari bili na audiciji za tu novu predstavu koju Vučić priprema i režira. Gužva na audiciji.
Vučić je naravno dobro odigrao svoju glavnu ulogu u svojoj predstavi. Igrao je simultanku, bio je žrtva. Svi su ga napadali, sam se branio. Čak je i SNS oratorima bilo zabranjeno da mu vidaju rane junačke. On je na svoja pleća primio sve udrace. Greh naravno nije jer je bezgrešan.
Pokret SRCE se nije oglašavao dok je trajala skupštinska rasprava na temu Kosova, formalno na temu „Izveštaj o pregovaračkom procesu…“. SRCE je formirano nakon prošlih izbora i nema poslanike u Skupštni niti pristup skupštinskim materijalima, pa ni Izveštaju koji je razmatran. Međutim, u pitanju je važna i velika tema o kojoj je prirodno da i vanparlamentarni akteri treba da imaju stav i da ga javno saopšte nakon što bar posredno dobiju uvid u Izveštaj koji je podnet na razmatranje Skupštini.
Bez obzira na koliko stranica je bilo koja vlast od 1999. godine do danas izveštavala o ovoj temi, jedino je važno da li na Kosovu, u odnosu na prethodni izveštaj ima više države Srbije kroz njene institucije i da li se tamo živi bolje ili lošije. Od toga sve ostalo zavisi, uključujući i to da li tamo ima više ili manje Srba i više ili manje građana koji Srbiju smatraju svojom državom. Dosta je očigledno da je trend zabrinjavajući i da nema čemu da se aplaudira, ne ulazeći u detaljniju analizu koliko su u pitanju objektivne okolnosti, a koliko posledica loše politike aktuelne vlasti.
Nije realno u postojećim okolnostima da se od bilo koje vlade, pa i ove vlasti SNS, traži i očekuje da obezbedi veće prisustvo institucija Republike Srbije na Kosovu nego što je trenutno. Posle svega što je do sada urađeno, to je proliveno mleko. Ono što može i treba da se zahteva je da se mleko dalje ne proliva. Malo šta je još ostalo. Ne sme da se napravi ni jedan korak koji bi vodio ka priznanju kosovske državnosti i članstvu u UN. Od ostalih stvari, ništa više ne sme da se da, a da se nešto bar toliko vredno ne dobije, a što je važno za naše sunarodnike na Kosovu i za našu državu. Suštinski vredno, a ne neke prelazne i prolazne forme u vidu zajednice opština.
Čak i nedovoljno upućeni razumeli su do sada da kosovski problem ne može da se reši ni preko noći, ni ratom, ni silom, ni prevarom, ni jednostranim rezolucijama i deklaracijama. Jasno je to i Albancima na Kosovu i onima koji su mentorisali proces kreiranja nelegitimne i nelegalne države. To je problem koji mora da se rešava sa namerom da svaki korak na tom putu bude održiv i na dobrobit onih kojih se to tiče. A tiče se i onih koji trenutno žive na KiM. O tome treba da se i razgovara i pregovara i traži mandat u Skupštini i podrška u svetu. Koraci kojima se omogućava dostojanstveniji život Albanaca na Kosovu, pa ni oni koji se odnose na putovanja preko ostatka Srbije, ne znače automatsko priznanje kosovske državnosti. Ali jesu simbol političkog neuspeha, ako nisu propraćeni nečim što unapređuje prava i kvalitet života Srba na KiM. Nikakvo duvanje u vojne trube i jake reči ne mogu da prekriju takve neuspehe. Samo nose rizik da se stvari otmu kontroli. To bi trebalo da imaju uvidu i u Prištini, a ako nisu u stanju trebalo bi da im to objasne oni koji imaju moć da ih podsete na zakonitosti realpolitike.
BONUS VIDEO: Ponoš: O sastavu Vlade i kako će namiriti one koji su glimili opoziciju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare