0
Pre nego li je postao ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Goran Vesić se istakao vrlim radovima širom Beograda, kao zamenik gradonačelnika, od kojih će najbolje ostati upamćeno čuveno prepakivanje kocki na Trgu Republike. To ga je, reći će poštena raja i kvalifikovalo za kabinet Ane Brnabić. Da predsednica Vlade nije pogrešila u odabiru čoveka od poverenja, pokazuje i najnoviji slučaj Savskog trga.
Enigma sklapanja kockica na Trgu Republike, birvaktile je bila samo proba za Alana Tjuringa našeg doba, koji ih je iznova i iznova prepakivao, sve dok prostor oko Spomenika Knezu Mihailu, ili što je našem narodu lakše zapamtiti – „kod konja“, nije dobio svoj autentični izgled – betonskog proplanka.
Kada je naprednjačka svita iz manjih gradova videla kako izgleda taj maestralni poduhvat, nije mogla da isti ne primeni svak u svom sokaku. Širom Srbije sečeno je drveće i prostor zalivan betonom, sve u strahu da ih gradski trgovi sa drvećem i travom i cvećem, ne podsete na poreklo – selo ili planinu. I što su više krili odakle su došli, to je bilo očiglednije.
Onda dođoše vremena u kojima otac svih naprednjaka shvati da svo to betoniranje, kao i priče o autoputevima i putevima, neće biti dovoljne da ostane upamćen duže od roka trajanja svega pomenutih, pa reši da narodnim parama podigne spomenik Stefanu Nemanji, ne bi li time svoje ime zatefterio na neku pločicu istorije.
I dok se raja u to vreme međusobno prepucavala da li je Stefanu Nemanji mesto gde ga je postavio šef društvenog konglomerata (a da pritom ista ta raja nije bila ni u Studenici, niti u Đurđevim Stupovima, niti u manastiru Svetog Nikole u Kuršumliji), naprednjaci su spomenik sklepali na sebi svojstven način (nije odgovarao onome što je predviđao konkurs), a sam Savski trg preuredili tako da će se o njemu duže pričati, nego što je potrajao.
Dve godine nakon otkrivanja spomenika, oko Stefana Nemanje počela je da propada zemlja. Preciznije rečeno, ploče na šetalištu su popucale, a ispod njih, ni manje, ni više, građani nisu mogli videti podlogu, već – stubiće. Očevici tvrde da su ploče propale onog momenta kada je preko njih prešlo dostavno vozilo, pa očigledno stubići nisu mogli da izdrže pomenutu težinu.
Nikome, doduše, nije jasno zbog čega ploče ne stoje na podlozi nego lebde iznad zemlje, ali će se valjda naći Vesić da objasni kako je tada, kao zamenik gradonačenika, došao na tu genijalnu ideju, a kako će danas, kao ministar, stručno da reši problem nastao u vreme kada je bio nestručan. Možda će ministar, objasniti da smo u isto vreme drevni i moderni, pa da pravimo neku vrstu naprednjačkog hipokausta, ali bi to samo dodatno podgrejalo situaciju.
Čak i oni maliciozni, koji su u vreme otkrivanja mislili da bi Stefan Nemanja u zemlju propao da vidi ko mu podiže spomenik, nisu ni slutili da postoji šansa da se to bukvalno desi. No, svašta je moguće u bliskoj nam budućnosti. Moguće je da smo ispod ploča videli i na čemu počiva naprednjačka vlast i kako će ona pući pod malo jačim teretom, koji se čini da svakog časa nailazi. Možda će se narodu, zbog te vlasti, otvoriti tlo pod nogama, ako kao premisu uzmemo da se već ne nalazimo u slobodnom padu.
A možda, samo možda, narod shvati da je ovoj vlasti istekao rok trajanja, baš kao i svim njihovim minulim radovima. I da je potrebno promeniti izvođača radova, što pre, da ne bi još neki istorijski velikani u zemlju propali.