Piše Mihailo Brkić: Srbija - evropski Nauru

Autorski tekst Mihaila Brkića prenosi u celosti:

Litijum iz Jadra, naizgled, rešava problem na koga je ukazano u tekstu objavljenom u domaćem onlajn izdanju Forbsa (21.06.2024: „Pogled na zapadni Balkan – tržište rada nikada ne greši“, autor N. Jevtović), Problem je u tome da se inicijative predložene od strane Evropske unije formalno sprovode na zapadnom Balkanu, ali da se nikada iskreno ne prihvataju, dok one koje dolaze iz samih država naše regije budu minirane od strane pojedinih zemalja Evropske unije, jer nisu u skladu sa njihovim geopolitičkim interesima.

Eto litijum miri ovaj konflikt interesa, on je geopolitički interes cele EU ali je i omiljena inicijativa vlasti SNS u Srbiji.

Međutim, problem leži u tome što takva kratkoročna simfonija interesa dve strane, EU i Srbije, dugoročno upravo dovodi do razilaska međusobnih interesa. Zbog toga će trpeti slabija strana, a to svakako jeste Srbija, jer devastiran teren, ekonomski, populaciono i naravno ekološki, nije teren koji je potreban Evropskoj uniji. Više iskopanog litijuma u Srbiji, dugoročno znači manje Srbije u Evropskoj uniji.

Srbija bi mogla, po otpočinjanju eksploatacije litijuma, da postane primer onoga što se u ekonomiji naziva prokletsvom resursa, poznatim i kao paradoks izobilja (the resource curse, the paradox of plenty). Ričard Auti je 1993.god. prvi put upotrebio ovaj termin da opiše države, posebno sa srednjim nižim nivoom prihoda, koje iako bogate mineralnim resursima nisu u stanju da iskoriste to bogatstvo da bi podstakle svoje ekonomije. Dokazao je da su baš takve zemlje imale niži ekonomski rast od zemalja bez obilja prirodnih resursa.

Uticajna studija vrlo poznatog Džefrija Saksa i Endrua Vornera iz 1995.godine pokazala je da postoji snažna korelacija između izobilja prirodnih resursa i slabog ekonomskog rasta.

Evo jednog tipičnog i još svežeg slučaja prokletstva resursa. Nauru je nezavisna, pacifička, država u relativnoj blizini Australije. Reč je o kamenom ostrvu sa bogatim naslagama fosfata, koji su bitan mineral u vojnoj industriji i industriji veštačkih đubriva. Više od jednog veka rudarenja, naročito intenzivnog tokom 80-ih stvorilo je iluziju blagostanja, koja se koju deceniju potom potpuno raspršila. Nauru je danas zemlja karakteristična po uništenoj životnoj sredini, u proseku izuzetno gojaznom stanovništvu i državi koja preživljava tako što između ostalog od Austarlije dobija finansijsku podršku da bi bila kontroverzno “utočište“ za migrante iz jugoistočne Azije koje ta ista Australija neće na svojoj teritoriji.

Nauru je danas i jedan od međunarodnih centara za „pranje“ novca. Ova zemlja je još 2008. godine priznala Kosovo kao nezavisnu državu, ali je isti taj Nauru već 2009. postao četvrta zemlja, posle Rusije, Nikaragve i Venecuele, koja je priznala i Abhaziju, otcepljenu autonomnu republiku Gruzije. Razlog za takve „hrabre“ spoljnopolitičke akcije bio je u humanitarnoj pomoći koju Nauru dobija od velikih sila da bi uopšte njegovo stanovništvo moglo da preživi. Eto, Nauru je tipičan primer zemlje na koju je pala kletva resursa.

Ako neko stvarno misli, ili kao što to čine pomenuti SNS zvaničnici gotovo se zaklinje, da će se Srbija iz siromaštva izvući litijumom i tako obogaćena približiti EU trebalo bi da pred očima stalno ima slučaj Republike Nauru. Poučan je, a može i da se proveri na licu mesta.