Piše Marija Vasić: Gde si bio kada je pala nadstrešnica?

Piše: Marija Vasić

Na pauzi čitam vesti, gledam se nemo sa kolegama, shvatam da sam pre manje od 12 sati bila pod istom tom nadstrešnicom. Dečak iz razreda na čijem času sam bila pita da li bi ga pustila da ide sa tatom da pomogne, grad poziva privatne građevinske firme, da dođu u pomoć sa mehanizacijom. “Idi i javi mi sve.” Zaboravljam da sam na posao došla kolima, u panici zovem taksi i odlećem ispred Zavoda za transfuziju krvi, gde je red onih koji su imali isti instinkt kao i ja ogroman. Popunjavam obrasce, stajem u red, vraćaju nas kući, pratim aplikaciju zavoda za transfuziju, pišem po mrežama koje krvne grupe su deficitarne, ponovo odlazim u red i tada stiže vest da im ne treba toliko davaoca, jer izgleda nema preživelih.

Saznajemo za imena stradalih, tresemo se od pomisli da nekoga poznajemo, saznajemo da još ima dvoje za koje ima nade. Mozak mi cepa pitanje koje mi se podlo javilo: Šta da je padala kiša taj dan, koliko bi bilo žrtava? Koliko ljudi bi bilo na klupi ispod te sklepane grdosije?

Dani prolaze, mi smo svi ranjeni, uplakani i besni, vlast ignoriše apele za odgovornost i onda 19 dana kasnije, sa grupom novosadskih opozicionara, blokiramo tužilaštvo. Danima. Moji me vide tih dana jedino na TV-u ispred kordona, kako nas gura i tuče žandarmerija, posle čega odlazim svaki dan u školu i predajem, deca me grle po hodnicima i bodre, a onda sedmog dana ne mogu više da govorim od umora na poslednjem času. Kažu, ne morate danas predavati, mi ćemo nešto čitati u tišini.

Tišina u dvorištu prvo traje 15, zatim 16 minuta, sve nas je više, po kiši, vetru, hladnoći. Direktor se izvinjava premijeru za laž koju je izmislio i konačno 16. decembra deca blokiraju školu.

U vrtlogu vremena, mene hapse sa još pet aktivista, škola je raseljena, protesti traju i svi se još uvek pitamo, DOKLE VIŠE.

Godišnjica strahote se bliži, odgovora nema, zahtevi nisu ispunjeni, izbori nisu raspisani, zatvori se pune, naše suđenje za rušenje ustavnog poretka će početi sledećeg meseca, a njihova se ni ne naziru. Umorni smo, besni, izmučeni i ogorčeni. Sve, samo nismo odustali.

Čekamo vas sve u našem ranjenom Novom Sadu, u žutim prslucima i sa svim zastavama pod kojim dolazite. Jer ovo je borba za naše potomke, naše je živote već pojelo bezvlašće, korupcija i tiranija.