„Znaš li ko je najveća kukavica na svetu“, pitao me je pre više od deset godina tadašnji gradonačelnik Zagreba Milan Bandić i sam odgovorio:„Kapital, on prvi beži čim oseti da se nešto loše dešava“. I to je poruka svima koji danas pričaju kako ekonomski kolaps zbog izolacije Srbije, koja nam preti, da l' zbog odbacivanja već prihvaćenog teksta sporazuma o Kosovu, da l' zbog neprihvatanja spoljne politike Evrope prema Rusiji, nije realan.
Gde će biti Srbija za pet godina? Gde za deset? Dvadeset? Ovo nije pitanje koje samo mi u Srbiji postavljamo. Ovo je pitanje koje postavlja svako ko razmišlja da investira bilo kakav novac u Srbiju, bio on strani ili domaći investitor. Jer svako ko otvara fabriku u nekoj zemlji planira da ona radi decenijama. Zato mu je stabilnost zemlje, uz kvalifikovanu radnu snagu, dobru infrastrukturu i nezavisno pravosuđe, najvažnija kada donosi odluku.
Pročitajte još...
Niko danas ne zna gde će biti Srbija za nekoliko godina. Politika Aleksandra Vučića i SNS-a nas je u prethodnih 11 godina udaljila od Evrope, umesto da nas istoj približi.
Realno je još 2018. Srbija odustala od evrointegracija, jer bi ispunjavanje uslova koje EU postavlja povećalo slobodu i profesionalost medija, samim tim omogućilo stvarnu informisanost građana. Smanjila bi se korupcija i organizovani kriminal, sa kojim je režim neraskidivo povezan. Sprečilo bi se maltertiranje građana i pritisak na njih da postanu glasači SNS-a.
Sve to, uz stvaran, a ne fingiran rast životnog standarda, bi ugrozilo pobedu SNS-a na izborima. Zato je put u Evropu zaustavljen. Na tu činjenicu se nadovezala odluka da Srbija bude jedina zemlja u Evropi koja, pored Belorusije, koja nije uvela bar delimične sankcije Rusiji.
Takva zemlja, izolovana od kontinenta na kome se nalazi, nema nikakvu budućnost.
A kakva je sadašnjost?
Srbija se već nalazi pod neformalnim sankcijama evropskih zemalja, sankcijama još uvek vrlo niskog intenziteta. Ali i to je dovoljno da nijedan ozbiljan investitor danas ne razmišlja o Srbiji. Fabrike koje se sada otvaraju su ugovorene pre nekoliko godina, jer proces investiranja ne traje dva meseca, već najmanje dve godine. Velike svetske firme koje su dogovorile kupovinu kompanija koje rade u Srbiji odustaju od toga jer dobijaju negativna mišljenja svojih vlada.
Nemački ARD je upravo obajvio prilog u kome kritikuje nemačke kompanije što se reklamiraju na TV Pink i TV Happy, kada su one, po njihovoj proceni, proruske. Posledice po ove televizije biće vidljive veoma brzo.
Šta mislite da bi se desilo sa našim izvozom u zemlje Evropske unije kad bi neko ko nije dobronameran prema Srbiji pokrenuo priču prestanka kupovine srpskih proizvoda?
Obrazloženje – Srbija je proruska ekspozitura na Balkanu, jer to ionako svaki dan govore. Izvoz u EU, u koju ide dve trećine svega što izvezemo, bi bio desetkovan. Šta bi bilo sa kompanijama koje izvoze u zemlje EU? Šta bi bilo sa stotinama hiljada ljudi koji rade u tim kompanijama?
Šta bi bilo sa ljudima koji rade u stranim kompanijama koje bi počele da sele svoje biznise iz Srbije u okolne zemlje? Kažu neki da to nije moguće, jer te kompanije interesuje samo profit i gledaju svoj interes. Pa malo veći profit su imali u Rusiji, pa su se listom povukle. Zašto mislite da isti profit neće imati ako presele proizvodnju u Makedoniju, Bugarsku, Bosnu i Hercegovinu?
Da li zaista verujete da će, ako se ne uskladimo sa Amerikom i Evropom, MMF i sledeće godine prihvatiti da nam da kredit da popunimo rupu u budžetu? A bez tog kredita Srbija neće biti u stanju da redovno isplaćuje plate i penzije, bez tog kredita neće međunarodne finansijske institucije, a ni investitori, kupovati naše obveznice, pa nećemo moći da vraćamo rate i kamate na već uzete kredite koji sada iznose već oko sedam milijardi evra godišnje. U tom slučaju bi argentinski scenario, odnsono bankrot države, postao realnost.
Iskreno se užasavam lakoće sa kojom razni analitičari i političari, koji nemaju dan iskustva u biznisu i nikada se nisu bavili finansijama, poručuju da nema nikakvih šansi da Srbija dođe pod neke evropske sankcije i bude izolovana. Još više me užasavaju oni koji govore da ćemo i ako se to desi izdržati. To nepostojanje odgovornosti za izgovorenu reč i njene posledice koje je sveprisutno u našoj zemlji je zaista fascinantno.
Zato svima koji govore kako nam se ništa neće desiti i kako ćemo sve izdržati poručujem: Dosta smo više izdržavali. Vreme je da počnemo da živimo. A života bez saradnje sa onima sa kojima delimo kontinent na kome živimo – nema.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare