Piše Balša Brković: Pravo pitanje je da li će, konačno, Srbija ostaviti Vučića. Pa da progleda. Vreme je.

Još jedan od onih činova kojima se namerava stvoriti utisak normalnosti u jednom radikalno poniženom društvu.

Predsednik Vučić ima neverovatan talenat da stvarnost parodira i time je, na perverzan način, potčinjava. Kada učini da ništa nema težinu, čovek pomisli da je sam bog. Jer, sve je medijska magla, privid koji u potpunosti kontroliše.

Čak i jedan od osnovnih pojmova političke prakse, koncept ostavke biva parodiran, pretvoren u suprotnost, čak. Ovo je ostavka kojom onaj koji je objavljuje šalje poruku - mene se nikada nećete osloboditi, ja vas nikada neću ostaviti.

To jeste za političku teoriju, makar za neki rukavac gde se beleže bizarnosti - Vučićeva moć, veruje on, u Srbiji tolika je, da čak ni ostavka ne može da je umanji ili okrnji. I posle ostavke - Vučić! Tako bi to zvučalo u Titovo vreme. Samo što su ovakvi, u Titovo vreme, bili mogući isključivo kao kafanski zabavljači radnog naroda. To je onaj lik, koji, ako mu platite piće rado objašnjava kako bi svaki problem rešio u dva dana, a sve Albance, naravno, “u roku odmah” vratio u Albaniju...

U njegovom slučaju ostavka zapravo ne znači ništa. Kao ni bilo što drugo. Puki predizborni ornament kojim vladar želi oslikati kroki sopstvenog, galaktičkog značaja.

Kao i one ostavke Đukanovića svojevremeno ili Putina u rotacijama sa Medvedevom, njegovom Brnabićkom.

U aktuelnim nastupima vidite čoveka koji je već pogubljen u sopstvenim obmanama i prevarama, političara koji je iskreno poverovao da je veći od politike. Beskrajna političko-medijska ego orgija. Koja bi mu se, konačno, možda mogla obiti o glavu. Jer, obično bude baš tako - na kraju se plaća cena gubljenja veze sa stvarnošću. Autokrate su kao balon - najveći su pre pucanja...

Njegova vlast (koja uporno mobiliše najgore) postala je preteško breme za Srbiju, to je toksična veza koja uništava budućnost jedne države i jednog društva.

Jedna od reči koje su ovih dana vrlo učestale u Srbiji je “lustracija”.

Kada Vučićevi oponenti govore o lustraciji može nekome izgledati da je reč o uobičajenom refrenu političkih kampanja. Uzgred, mislim da bi i nama i svima u regionu bilo bolje da je pre četvrt veka svuda obavljena temeljna lustracija, ali nije. Zato i imamo povratak starih utvara.

Ipak, uvid u rad i dejstvo Vučićevih medija nameće utisak da bi u Srbiji bar medijska lustracija bila - nužna. Kad vidite kako se tretiraju “blokaderi” i Studentska lista, ali i drugi neistomišljenici, posebno ako imaju kakve veze sa Crnom Gorom, ponekad imate utisak da bi se i Gebels zacrveneo pred onim što rade propagandisti srpskog predsednika. Tužno je kad vidite da ta vrsta sramnog delovanja nije zaobišla ni nekada slavne medije, koji su i u zloglasnom komunizmu makar pokušavali sačuvali obraz... Naravno, Vučićeva ostavka ni tu neće ništa promeniti.

To blato se neće brzo osušiti. Činjenica da je na čelu Studentske liste Srbin crnogorskog porekla, dala je neslućeni zamah anticrnogorskoj histeriji u srpskim medijima. Očito, kad im to treba izgleda da dobro znaju - da to nije isto.

Kad smo već u zoni blata, izgleda da Vučić ne mora da brine - Putin i Pipun su uz njega. Dovoljno. Da je sve svakome jasno.

Riječ “ostavka” izvedena je od glagola “ostaviti”.

Ali, nije pitanje da li će Vučić ostaviti (na miru) Srbiju - neće, on je izvan te jednačine (ja-država) niko i ništa...

Pravo pitanje je da li će, konačno, Srbija ostaviti Vučića. Pa da progleda. Vreme je.