Peca Popović: Od zvuka čizama gora je tišina papuča

Autorski tekst za NIN Petra Pece Popovića - novinara, publiciste, muzičkog kritičara, jednog od dobitnika priznanja Vitez poziva za 2023. i inicijatora ProGlasa

Iz jednog razgovora vođenog juna 1989. prate me reči Džoan Baez: "Znaš, ne možemo da izaberemo kako ćemo i kada umreti, ali možemo izabrati kako ćemo živeti i za šta ćemo se boriti". U svemu što radim to imam na umu bez obzira na to što se nikad nisam odrekao primera Servantesovog Don Kihota od Manče.

Važna je i ona misao: "mnogo zvezda svetlih i krupnih, mnogo, vrlo mnogo; ali sunca samo tri: Homer, Servantes i Šekspir odnosno Odisej, Don Kihot, Hamlet!" Upravo oni, svako na svoj način, znaju da ojačavaju dušu i srce u danima zarazne klonulosti. Što više starim, shvatam uticaj njihovih vrednosnih sudova na život. Oni su mi važniji od prošlosti, obrazovanja, novca, od okolnosti, neuspeha, uspeha i od onoga što drugi ljudi misle, govore ili rade.

Za mene je "kihotizam" nezaobilazan duhovni i životni kompas na početku i kraju svake lične kulture. Svojom otvorenošću i poetskom snagom stari španski riter ostaje besmrtni primer za oblikovanje najrazličitijih moralnih sadržaja, pa i takvog kao što je bunt protiv nasilja i nepravdi sveta kome pripadaš. Dualitet "kihotizma" i "sančizma" simbolizuje oblike jedne nikad okončane borbe života i smrti, gospodarenja i robovanja, moći i slabosti, duha i materije.

Psiholog Žarko Trebješanin koji se dosta bavio "Donkihotizmom u Srba" inspirisao me je na reči o viteštvu u kontekstu obeležavanja ljudskih prava i građanskih sloboda. Vreme Servantesovog junaka, odnosno lutajućih vitezova, uzima se između prestajanja starog i postajanja novoga sveta. To je zapravo epoha varvarstva, gde se pravo ogledalo u sili, kad je nasilnička neobuzdanost slavila orgije svih vrsta a pravda jedino mogla tražiti i dokazivati u megdanskom okršaju.

U takvim okolnostima časno je bilo posvetiti svoj život odbrani nemoćnih i zaštiti ugnjetenih. Svuda je vitez takve plemenitosti osvajao zahvalnost i divljenje, a njegovo ime išlo od usta do usta, prelazilo sa kolena na koleno. Kad je osmanlijska najezda razorila srpsku kulturu i uspostavila varvarstvo, anonimni rapsod odgovarajući Servantesu podario nam je Kraljevića Marka i druge vitezove koji su štitili nejač, oslobađali roblje, polutali zulumćare i svetili se za nanesenu nepravdu.

Svaka priča o srednjovekovnim vitezovima u stvari je zamena za podvige antičkih heroja. Verovalo se da je čin arhangela Mihaila bio prvi poučni primer viteštva. Pobeda nad aždajom, inicirala je legendu o dobru koje se bori protiv zla. Svako kasnije vreme ima svoje junake, vitezove po meri mita. Tako i naše, bremenito, neizvesno i surovo ume ponekad da obodri smrtnike takvom titulom.

Danas je velika lična čast (uz dozu stida) stajati uz naučnika koji uporno svoje mlade sunarodnike daruje udžbenicima, uz novinarku kadru da brani profesiju u totalno nenormalnim okolnostima, profesora nespremnog da se odrekne tradicije fakulteta na kome vaspitava naslednike, policijsku službenicu koja drži do svoje zakletve i urednicu što kroz decenije i redakcije odoleva svim silnicima.

I onda: šta je vitez danas?! Najsvetliji od svih zadataka te osobe je spremnost da stane ispred svake svetovne, vojne ili duhovne uzurpacije - braneći slabije, čuvajući ljudskost, ne dozvoljavajući da laž zgazi istinu ili zlo nadvlada dobrotu.

Veličina viteza ne vodi ka deljenju ljudi. Nema ritera bez ideala, morala i zaveta. Viteški moral podrazumeva zaštitu nevinih i siromašnih. Viteški zavet pojačava želju da se ostvare cilj i dato obećanje. Nema viteza bez ideala kao što su: poštenje i smernost, hrabrost i neustrašivost. On je bezrezervno i bez razlike spreman da pruži ruku svakom ubogom nesrećniku.

Romantična slika o odvažnom riteru odavno je izbledela pod tutnjavom topova, ali danas svaki Vitez poziva mora biti svestan teške i duboke podele u društvu i medijima. To znači biti (ako nisi "naš") stalna meta tabloida i dežurnih "elektronskih crkava" uz aplauz prijatelja i diskretnu podršku preplašenih.

Sa srcem Don Kihota i uverenjem da se valja boriti protiv novoizgrađenih vetrenjača, iskreno se radujem istomišljenicima okupljenim oko inicijative ProGlas. Nedavno smo svi zajedno sedeli u kafiću u okviru kompleksa stare Bajlonijeve pivare. Tamo gde su davne 1892. prilikom iskopavanja temelja za upravnu zgradu nađene izmešane kosti mamuta i "prvog Beograđanina". Taj prastanovnik ovog urbaniteta zapravo jeste naš vitez i trajni uzor. Simboliše sudbinu ovdašnjeg čoveka i njegovu dužnost da se suprotstavi sili. Nekad je to bio mamut, danas je to vlast koja se otrgla od Ustava i svih institucija.

Sa pečatom dobrote, istinskog patriotizma i pravdoljubivosti, mi naslednici tog "prvog Beograđanina" upustili smo se u borbu za afirmisanje pravila koja su u normalnom svetu odavno svetinja, ne odustajući da istrajno i predano u tmini skučenih mogućnosti ohrabrujemo i podsećamo sve posrnule, posustale i poklekle pred strahom na njihova ljudska prava i moralne dužnosti.

Jer od zvuka čizama gora jeste samo tišina papuča. Zato je vreme cipela za šetnju.

BONUS VIDEO Peca Popović na Proglasu u Beogradu