19
To što se srpsko oružje našlo u sukobima Azerbejdžana i Jermenije u Nagorno Karabahu, u kojem se trenutno vode žestoki sukobi, a uprkos stavu Srbije da se u ovaj sukob ne meša, očigledno ne uznemirava ministre spoljnih poslova i trgovine, turizma i ugostiteljstva, u čijem resoru jeste izdavanje dozvole za izvoz naoružanja.
Šef srpske diplomatije Ivica Dačić i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić u proteklih dva dana nisu odgovarali na pitanja portala Nova. rs, kako su se srpske rakete našle na ratištu u Nagorno Karabahu, ko je i kada izvozio rakete Jermeniji.
Šta se prikriva?
Srpskim oružjem Jermeni su napali azerbejdžanske graničare i u julu ove godine, a tada je Ljajić rekao da je u 2020. godini, u maju i junu, Srbija odobrila dva ugovora za izvoz naoružanja u Jermeniju i u pitanju je bila municija za puške i pištolje. On je naveo da je moguće da je 2015. bilo izvoza te vrste naoružanja (minobacači i drugog oružja različitih kalibara) koje je pominjao Azerbejdžan.
Vojni analitičar Aleksandar Radić, međutim, smatra da su rakete G-2000 izvezene ove godine, a da su proizvedene 2019, verovatno u maju mesecu, što se vidi i na objavljenim fotografijama.
S obzirom da ni jedna od ovih zemalja nije pod sankcijama UN, ovaj izvoz nije nelegalan, ali je diplomatski diskutabilan, jer Srbija godinama ima više nego dobre odnose sa Azerbejdžanom i jedan prećutni i džentlmenski dogovor o međusobnoj podršci.
Gaf srpske diplomatije
Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić smatra da je ovo samo i isključivo gaf srpske diplomatije.
„Mislim da je ovo više propust naše diplomatije nego izvoznika oružja. Posao je legitiman, industrije naoružanja se vode profitom, a ne emocijom. To je borba za tržište. Međutim, kad se desi ovakva situacija, da se mi prozivamo za oružje, to nas dovodi u vrlo delikatnu i neprijatnu situaciju u kojoj treba da trpimo packe, jer smo se preterano zbližili sa Azerbejdžanom i oni se sada ljute“,kaže Jakšić za Nova.rs.
Prema njegovom mišljenju to što se na ovom ratištu našla raketa u čijoj proizvodnji učestvuju tri srpske firme, jeste preteča afere Krušik, koja je nedavno alarmirala srpsku javnost.
„Ovo je preteča Krušika. Zašto smo dozvolili privatnim izvoznicima koji su trpeli američke ankcije da izvoze oružje u Jermeniju, a da ceh na kraju plaća država. Resorna ministarstva bi to trebalo da objasne ali ne mogu, zato se i ne oglašavaju. Ne znam uopšte kako bi ovo objasnili ni Bakuu, ni Jerevanu, o srpskoj javnosti da ne govorimo, jer ih to najmanje zanima“, smatra Jakšić.
Samo početak…
Vojno-politički analitičar Vlade Radulović smatra da je upravo diplomatija polje na kome može doći do određenih posledica iako za to nema prevelikog osnova.
„Tu pre svega mislim na Azerbejdžan sa kojim Srbija ima strateško partnerstvo, a koji je oštro protestovao zbog naših transakcija sa Jermenijom. Međutim, mi smo mnogo više naoružanja, uključujući tu i transfer tehnologija prodali Azerbejdžanu, nego što je to slučaj sa njihovim protivnikom. Na kraju, sveukupno to je daleko manje od naoružanja koje su sukobljene strane nabavile u Rusiji ili Turskoj. Problem, međutim, može nastati u segmentu artiljerije jer sve informacije govore u prilog tome da je iz Srbije na Kavkaz pored pešadijskog naoružanja otišao i jedan broj projektila i raketa“, kaže Radulović i dodaje:
„Ono što je za sada nepoznato jeste da li su sporne rakete izvezene od strane Republike Srbije ili su u pitanju privatne kompanije i „preprodavci“. Jer, ukoliko je reč o privatnim licima, onda se može postaviti pitanje šta je sve, kada, koliko i kojim kanalima prodato. Bez tog odgovora, bojim se da će ovo biti samo jos jedan u nizu slučajeva u kojima se ugled države narušava zbog poteza pojedinaca koji nisu predstavnici srpskih kompanija namenske proizvodnje“, zaključuje Radulović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
