2
"Ne mogu više ovako, život u Osojanu više nije normalan život", kaže Danilo Đurić (29) s juga Kosova i Metohije koji ovih dana pakuje kofere i sprema se da dođe u Beograd. Pred naletom rata selio se posle 1999. u Kraljevo, pa u Beograd, Zubin Potok... Onda je 2001. godine opet došao u svoje rodno mesto. I bila bi ovo lepa priča o svetlom primeru opstanka u moru vesti o teškim sudbinama kosovskih Srba, ali Danilo kaže da više ne može i da mu je svega preko glave.
Zajedno sa svojim članovima porodice i komšijama, 1999. godine Danilo je napustio Osojane. Posle dve godine lutanja, vratio se u mesto u kojem je rođen.
„Srbi južno od Ibra su nebitni i zapostavljeni. Nisu interesantni ni medijima, ni političarima, ni javnosti u Srbiji“, započinje svoju priču ovaj alpinista i reper sa juga.
Na pitanje kako se njegovi sugrađani i on osećaju nakon poslednjih događaja u Banjskoj, kaže da su uplašeni.
„Mi živimo u enklavama. Osećam strah kada uveče vidim decu u školskom dvorištu da se igraju. Tenzija je velika i kod Srba i kod Albanaca. Padaju mi na pamet ružna sećanja, poput događaja u Goraždevcu 2003. godine“, navodi naš sagovornik.
Kaže da je u poslednjih desetak dana od oružanog sukoba u Banjskoj doživeo tri manje provokacije mlađih Albanaca.
Sagovornik Nova.rs objašanjava da je život u Osojanu od povratka, pa sve do 2009. godine išao uzlaznim putem, a onda je došlo do promene.
„Te 2009. je sve stalo. Potom se desio veliki pad stanovništva. Od 2012. godine je prepolovljen broj ljudi. Osojane je imalo 500 stanovnika, sada ne znam da li ima 250 ljudi“, priča Danilo.
Kaže da mladih ljudi više nema i da su se odselili. On je jedini iz njegove generacije (1994) još uvek u selu. I ovo će se ubrzo promeniti, kako Danilo kaže, kroz nekoliko dana spakovaće kofere i otići.
„Sigurno je posao najveći razlog mog odlaska. Kada pogledam kako živi moj brat u inostrnastvu i koliko se ne opterećuje stvarima kojima se mi opterećujemo, mislim da mi je u ovom trenutku došlo svega preko glave. To je poražavajuće, ne mogu više ovako. Život u Osojanu nije normalan život. Koliko god smo se mi kroz godine opustili, mi živimo u zatvorenom mestu. Koliko god smo se oslobodili, kad god izađem iz Osojana i odem u kupovinu u Istok ili Peć – osećam se kao da nisam na svome, da me ti ljudi drugačije gledaju“, kaže naš sagovornik.
Objašnjava da je jaz između Srba i Albanaca veliki i da suštinski ne postoji suživot.
„Sada je plan da odem u Beograd. Bavim se alpinizmom. Povezao sam se sa nekoliko firmi i ponudili su mi posao. Biću tamo barem neko vreme“, ističe Đurić.
PROČITAJTE JOŠ
Njegova majka je medicinska sestra, dok je otac poštar, kaže da nisu oduševljeni odlukom da on napusti Osojane i preseli se u Beograd.
U svetlu poslednjih događaja na severu Kosova, kaže da oni na jugu nisu imali nikakvu opciju ranije, kao i da sada Srbi u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku prolaze ono što su Srbi južno od Ibra več prošli.
„Oni kroz ovaj proces prolaze možda i teže nego što smo mi prolazili. Do svega ovoga nije treblo da dođe da se politika malo drugačije vodila“.
Dodaje da je poniženje ono što Srbi osećaju poslednjih nekoliko dana.
Prošlo je više od dvadeset godina od početka povratka Srba u Osojane, sela sa najviše povratnika u opštinama Klina i Istok.
Većina ljudi je ostala, ali za mlade nema mnogo perspektive, jer ako ne nađu posao, alternativu traže u centralnoj Srbiji ili čak van nje.
Osojane je udaljeno 17 kilometara od Istoka, pripada pećkom okrugu.
Epicentar života ovog povratničkog sela jeste škola „Radoš Tošić“ koju pohađa tridesetak učenika od 1. do 8. razreda, a postoji i istureno odeljenje gimnazije.
****
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
