3
Komentarišući izjavu predsednika Republike, koja se pojavila u provladinim medijima, a u kojoj se pominje ubistvo predsednika i članova njegove porodice, socijalni psiholog i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dragan Popadić za beogradski Medija centar navodi da je „izjava toliko bizarna da je svakako treba proveriti, jer svako mora sa nevericom da prihvati da je predsednik države tako nešto poručio građanima, a ako je izjava stvarna nedostatak zvaničnih reakcija na nju je još jedan dokaz koliko sistem zakazuje“.
Profesor Popadić ističe da, kada bi se u normalnoj državi desilo da predsednik sa ovako bizarnom izjavom izađe u javnost, građani bi bili veoma uznemireni ali bi znali da će sistem nastaviti da funkcioniše.
„Proveriće se iz kog stanja predsednik države tako govori i u krajnjem slučaju da li je iz takvog stanja sposoban da donosi bitne odluke po državu, građanima će se eventualno staviti do znanja nešto što oni i inače podrazumevaju, da će sve institucije sistema biti neokrzunte ovakvim incidentom“, navodi Popadić, a prenosi N1.
Prema njegovom mišljenju sistem kao naš, koji zavisi od jednog čoveka, svakako je zakazao, jer „ljudi u ovoj situaciji, a takve situacije nam se često ponavljaju, sa zabrinutošću iščekuju kakvim stranputicma će institucije koje se povode za hirovima i raspoloženjima jednog čoveka sada krenuti“.
Popadić smatra da to što sistemom upravlja jedan čovek nije samo na štetu običnih građana, već i na štetu onih koje možemo nazvati vlašću ili državnim aparatom.
„Kada su se desila masovna ubistva, siguran sam da je veliki broj ljudi u vlasti imao ličnu potrebu da javno izrazi pijetet prema žrtvama, da, recimo, pred školom upali sveću, jer je to najnormalnija ljudska reakcija. Međutim, pošto je predsednik, iz nekog samo njemu znanog razloga, odlučio da se ne pojavi ispred škole i da se ne upiše u knjigu žalosti, odjednom je ceo partijski i državni aparat pristao da ga u tome sledi. To je izazvalo lavinu negodovanja građana. Umesto spremnosti da se povinuju hirovima jednog čoveka, ljudi u vlasti morali su da reaguju drugačije, da pokažu izvesnu distancu od takvog ponašanja. Ovako su se, zajedno sa predsednikom, našli sa druge strane granice koju su sami stvorili“, ističe profesor.
Popadić smatra da funkcioneri koji ćutke prelaze preko ovako bizarne izjave predsednika šalju poruku građanima da se oni zapravo slažu sa njom i faktički je odobravaju.
„Vučić stalno pokazuje tendenciju da svaku pojedinačnu izjavu koju kritikuje, nešto što je bilo koji pojedinac rekao ili uradio, pripiše celokupnoj opoziciji. Na primer, ako Milovan Brkić nešto izjavi nekom novinaru, Vučić tu izjavu odmah pripisuje celopkupnoj opoziciji. To je, naravno, potpuna besmislica i ružno podmetanje. Građani u protestu uopšte ne moraju da znaju šta Brkić priča, niti to mora da ih interesuje, niti o tome moraju da se izjašnjavaju, jer sa njim nikakve veze nemaju, on sam treba da odgovara za svoje postupke. Ali, s druge strane, ako Vučić, kao vođa stranke, ili neko iz vrha stranke poput Brnabićke, Orlića ili Jovanova nešto izjavi, nazove građane hijenama ili ustašama, to itekako zahteva od članova njegove stranke i od ostalih ljudi u vlasti da se odrede prema tome. U ovom slučaju ćutanje jeste podržavanje i sudelovanje u svemu tome, slaganje sa izjavom se mora pripisati svima iz grupe koji se od te izjave ne ograde, i svaki član grupe je lično odgovoran za pristanak da u tome sudeluje.“, kaže Popadić.
Kako objasniti ovu i slične izjave?
Profesor Popadić kaže da su sva tumačenja uznemirujuća.
„Možda bi najmanje uznemirujuća varijanta bila da Aleksandar Vučić ima katastrofalno loše savetnike koji ga ubeđuju da je ta vrsta priče – pravljenje žrtve od sebe i svoje porodice i zanemarivanje drugih žrtava – nešto što će se pokazati uspešnim. Ali planirani pozitivan efekat to može da ima samo na šačicu njegovih sledbenika. Verujem da je i za ogroman broj njegovih pristalica to ispod granice dobrog ukusa. Stalno pominjanje ubistava od strane predsednika i to što on predstavlja sebe i svoju decu kao potencijalne žrtve je posebno degutantno u situaciji kada postoje prave žrtve, deca i mladi koji su zaista stradali“, objašnjava Popadić.
Prema njegovim rečima, reakcije predsednika, i veoma slične reakcije ljudi u vrhu vlasti mogu samo da izazovu bes ljudi i upornije učešće u protestima.
„Ali negodovanje izaziva i toliki stepen poltronstva ili bespogovorne poslušnosti ćutljivih Vučićevih poslušnika. Verujem da mnogi iz partijskog i državnog aparata mole boga da Vučić promeni retoriku i da ne bude toliko agresivan jer on nastupa i u njihovo ime, i da priželjkuju civilizovaniji nivo razgovora i pristojniju komunikaciju od ljudi koji ih predstavljaju, ali za sada ne samo da ne smeju da nešto kažu ili da se ograde, već izgleda ne smeju čak ni da ih privatno upozore“, kaže profesor Popadić.
Popadić smatra da je dijalog sa čovekom koji najružnije vređa svoje sagovornike i ne pokazuje minimum tolerancije besmislen, a opet neka vrsta javnog razgovora nam je neophodna.
„Ne nužno odmah oko zahteva protesta, ali oko stanja u društvu i oko generalnih strategija i načina da se smiri tenzija, to je preko potrebno. Nije Vučić jedini sa kim treba pričati i sa kim je korisno pričati, ali je on uzurpirao mesto učesnika u dijalogu, kao da o svemu jedino sa njim mora da se razgovara i pregovara“, navodi Popadić.
On dodaje da je u normalnoj državi predsednik republike dobrodošao učesnik u društvenom dijalogu, ali ako bi pokušao da vređa, preti i da ucenjuje, on bi bio zamoljen da taj dijalog napusti, pogotovo ako su njegove funkcije u suštini samo protokolarne.
„Takođe, ako se kao učesnici u dijalogu podmeću „sagovornici“ poput Brnabić, Orlića ili Jovanova, takav dijalog je unapred osuđen na neuspeh. Ne samo na štetu građana, već, ponavljam, i na štetu ljudi na vlasti, jer se oni nalaze u sve nelagodnijoj poziciji da se izjave i postupci najužeg vrha vlasti s pravom pripisuju i njima. Oni ne samo svojim glasačima već, ako hoćete, svojim komšijama i porodicama treba da kažu da li zaista misle ono što Vučić i Brnabić pričaju“, objašnjava naš sagovornik.
Po njegovoj oceni, za Srbiju dolazi jako neizvestan, krizni period jer „tenzije rastu bez perspektive da će moći same od sebe da se smire i da će se samo od sebe pojaviti neko racionalno rešenje“.
Kako ističe profesor Popadić, mogućnost promene se otvorila, tako što se otvorila velika kriza koja uopšte ne mora da se reši na priželjkivani način i sa pozitivnim ishodom.
„Krajnje je zabrinjavajuće da se kod ljudi koji su u samom vrhu vlasti ne vidi spremnost da se odustane od taktike eskalacije sukoba i prizivanja nasilja“, zaključio je profesor Popadić.
BONUS VIDEO Draža Petrović o tome zašto Vučić podseća na Miloševića i kome bi odgovarali vanredni izbori
