19
Peti oktobar je za mene postao samo sasvim ličan dan, koji sam podelila sa velikim brojem građana Srbije. Smatrala bih da je apsurdno da se slavi kao neki državni praznik – ako bi iko ikada tako nešto uopšte predložio.
Piše: Miljana Jovanović
Potencijal za tu ’državnost’ opadao je tokom vremena, zato što je glavna poruka koju su tog dana građani poslali bila zanemarena, zloupotrebljena i zaboravljena. Ta poruka bila je jasna: tražimo da svi poštuju zakone, da svi poštuju Ustav, da se poštuju naša osnovna politička prava.
Pola Srbije je ta prava branila na ulici, druga polovina se složila ćutanjem. Iako podeljeni, građani Srbije su se ipak složili da je vreme da se Milošević ukloni sa vlasti; ovu složnost postuliram zato što se dobro sećam da nas niko nije hapsio, niti pucao u nas – makar tog dana.
Te 2000. godine, taj je dan imao opšti značaj; 2020. godine, više nema.
Štaviše, danas su znatno jasnije njegove negativne političke posledice – da budem sasvim jasna, te negativne posledice nisu nužno morale biti efekat Petog oktobra, već smo ih mi takvima napravili. Prva negativna posledica je mit o ujedinjenoj opoziciji, koji se još uvek prikazuje kao jedina moguća, jedina pravilna strategija političkog preokreta; čak i kada se konačno priznaje da je „više kolona“ svrsishodniji način, i taj je proces opterećen nekakvim polovičnim zajedničkim sastancima, nekakvim lažnim imperativima o nužnosti dogovora, i naravno, zato što predstoje predsednički izbori, svi znamo da će to podrazumevati nekakvu odluku o zajedničkom kandidatu, ili makar beskonačno natezanje o tome ko je najprikladniji.
Ovo je fantazmagorija Petog oktobra – da će se ujedinjenjem rešiti „sve“. Neće. Jedini zaista ujedinjeni Petog oktobra 2000. bili su građani Srbije na ulici. Političke stranke su već planirale kako da jedna drugu unište, bilo stranke međusobno, bilo ljudi međusobno unutar stranaka; tri godine kasnije posledice su bile očigledne, na naš užas.
Ujedinjenje koje ne podrazumeva zalaganje svih za osnovni preduslov funkcionisanja države – poštovanje zakona po svaku cenu i u svakoj prilici – ne vodi ničemu dobrom. ’Ujedinjenje’, samo zato da bi neko drugi pobedio na izborima, a nepoštovanje zakona se nastavilo pod nečijom tuđom rukom, je halucinacija od koje moramo da prestanemo da očekujemo ono u čemu ona nikada ne može uspeti. Druga negativna posledica je nužno povezana sa prvom: mit o jedinstvenom uzroku svakog zla. U nedoumici sam da li je ova druga posledica ili uzrok prvoj. Ni dvehiljadite uzrok svakog zla nije bio sam(o) Milošević, uz punu svest i odgovornost da je Otpor (a time i ja sama) doprineo ovom mitu.
Ono što mi je potpuno nerazumljivo jeste zašto se cilj opozicije, i opozicionih medija, opet sveo na fokus na jednu osobu, kada smo se uverili koliko bi teških odluka, koliko napora, koliko rada u saglasju sa beskompromisnim vrednostima moralo da bude učinjeno da bi se Srbija zaista preobrazila u ono što bi, kladim se, ogromna većina građana Srbije nazvala normalnom državom? Ako bih izabrala jednu stvar koju smo morali da naučimo na osnovu iskustva poslednjih dvadeset godina, to bi bila činjenica da su problemi sistemski, ne pojedinačni. Dvanaest godina demokratske vlasti nakon dvehiljadite pokazalo je da je uklanjanje Miloševića bio minoran korak u odnosu na korake koji su morali da uslede.
A koji su izostali, u velikoj meri. Svako ko je ikada slušao šta građani Srbije poručuju političarima, najčešće bi čuo „očekujem nešto konkretno.“ Dvehiljadite, nakon dekade sankcija, nemaštine, inflacije i čekanja u beskonačnim redovima, nakon ratova i bombardovanja, „čista“ promena režima, ispunjena iznuđenim ujedinjenjem opozicije i fokusom na Miloševića, bila je to dovoljno „konkretno“, dovoljan razlog da 24. septembra 2000. godine građani glasaju za nešto novo.
Dve hiljade dvadesete, to više nije dovoljno. Zato je za mene Peti oktobar dan lične pobede mojih sugrađana. Neki drugi datum će, nadam se, postati ono što smo se nadali da je Peti oktobar mogao da bude.
