Lupanje u šerpe sad i nekad: „Bizarno lep osećaj“

Politika 28. apr. 202018:17 > 18:2419 komentara
Podeli:
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Građani Srbije, koji su devedesetih godina kao tinejdžeri i deca izražavali svoj bunt bukom sa prozora i balkona, kažu da nisu verovali da će nakon više od dvadeset godina ponovo protestovati udaranjem u šerpe sa balkona, te da je to pokazatelj da ljudi u Srbiji nisu izvukli pouke iz prošlosti.

Sagovornici Nova.rs ističu da su prvi put, kad su na ovakav način protestovali, verovali da je to način da se izbore za odrastanje u lepšim i srećnijim okolnostima. Činjenica da ponovo prave buku sa pištaljkama i udaranjem u šerpe, iako ih vraća u mladost, kako navode, istovremeno pokazuje da se se stvari u državi nisu mnogo promenile.

Viktor Marković: Osećaj je bizarno lep

Za novinara satiričnog portala „Njuz.net“, Viktora Markovića, ovakava situacija jeste, kako ocenjuje, čudna, navodeći da nije verovao da će posle više od dvadeset godina protestovati na isti način.

„Razlika je samo što smo tad bili dobrovoljno kod kuće, pa smo lupali u šerpe i lonce. Sad smo zatvoreni u kući i lupamo u šta stignemo. Ovo je jedan bizarno lep osećaj, iako niko nije želeo da se sve ponovo desi. Ipak, stvara se nostalgija za vremenom kad smo svi zajedno protestovali i bili ujedinjeni“, kazao je on.

Marković navodi da je primetio da se postavljaju pitanja oko cilja protesta, te da to predstavlja istu zamku, poput pitanja koliko je svrsishodan bojkot izbora.

„Nikad ne postavljaj pitanje koji je cilj i šta će se desiti, već samo radi to što ti se radi. Ova situacija nije mnogo uporediva sa onim što se događalo devedesetih godina. Tad je bilo mnogo jasnije da je režim nedemokratski, a sada je sve upakovano u moderni, kvazi demokratski, omotač“, rekao je on.

Igor Todorović: Nije problem što ponovo udaramo u šerpe, već što se zloupotrebljava vlast

Igor Todorović iz Beograda, ističe da je bio tinejdžer kad se devedesetih protestovalo sa balkona i prozora, navodeći da je ovakav protest nastao silom prilika, jer je ljudima zabranjeno da izlaze iz svojih domova.

„Postoji apsolutna paralela ovih protesta sa devedesetim godinama, što se tiče pristupa. Ovo je nenasilan, a prilično efektan metod za političko delovanje“, ističe Todorović.

Todorović kaže da mu ne predstavlja problem to što se ponovo udara u šerpe, već to što se ponovo zloupotrebljava vlast.

„Ista je pasivnost i rezigniranost u društvu, kao ona koja je bila devedesetih godina. Razlozi za proteste tada i sada nisu slični, ali bi mogli da postanu. Devedesetih su ljudski životi bili mnogo jeftiniji i lakše se ‘gubila glava’, sada to nije slučaj. Međutim, moglo bi da postane“, smatra Todorović.

Dejana Milović Buha: Osećam se dobro dok protestujem na ovakav način

Navodeći da je poslednji put na ovaj način protestovala kad je bila studentkinja, novinarka i radio voditeljka Dejana Milović Buha, ističe da je ovaj protest dokaz da građani u Srbiji nisu sposobni da izaberu vlast koja će im odgovarati.

„Ja ovo više radim zbog sebe, jer se dobro osećam. Znam da su male šanse da se bilo šta promeni. Svi gledamo samo svoje prijatelje i poznanike, a ne gledamo širu sliku koja je razočaravajuća. Ono što mi je posebno žao jeste što sada gledam svoju decu koja isto lupaju u šerpe, a to govori da se iste stvari ponavljaju novim generacijama“, smatra ona i dodaje da ovi protesti nisu uporedivi sa onim iz devedesetih:

„Nekada smo imali nadu da će se nešto promeniti, a sada je nemamo. Imamo svi i više godina, ali mislim da je energija ostala ista. Ona je uporediva. Kod mene ne postoji nostalgija za prošlim vremenom, ovo posmatram kao jedan od načina da ispoljim šta mislim i da dam svoj doprinos“.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Nikola Krstić: Razočaran sam što ponavljamo iste stvari

Za Nikolu Krstića iz Smedereva, činjenica da se ponovo protestuje na način kako se to činilo devedesetih je veliko razočarenje.

„Ovako smo protestovali i kad je bilo bombarodvanje. Tada sam imao 13 godina, sad imam 33 i ponovo mi se isto događa“, rekao je on.

On kaže da ipak ne bi upoređivao ove proteste sa onim koji su se događali devedesetih godina, jer je pitanje koliko će akcija „Bukom protiv diktature“ biti učinkovita.

„S jedne strane, ovo mi daje nadu da se nešto događa i da se narod budi, ali nisam ponosan na to što se vraćamo 30 godina unazad“, ističe on.

Nataša Milivojević: Prošlost nas nije naučila

Nikolin stav deli i Nataša Milivojević iz Arilja, koja smatra da narod u Srbiji nije shvatio greške iz prošlosti.

„Tada sam bila student. Mi smo se nekada organizovali bez interneta i Fejsbuka. Sada informacije brže dolaze do ljudi, ali mi se čini da je ‘medijski mrak’ ipak isuviše jak. Činjenica da se ove stvari ponovo događaju govori da su ovde ljudi podložni medijskim manipulacijama, što je veoma tužno“, kazala je ona, dodajući da je razočarana u narod, a ne u vlast.

„Narod slepo veruje u vlast i to se ne menja“, napominje Milivojević.

Marko Dražić: Lupanje u šerpe kao odlazak na koncert benda koji si nekada mnogo voleo

Novinar Marko Dražić, takođe je u tinejdžerskim danima protestovao udarajući u šerpe, a ponavljanje ovakvog vida protesta, po njegovom mišljenju, je logično, jer su u trenutnom političkom životu prisutni isti ljudi kao i tada.

„Postoje brojne sličnosti, ali i razlike. Lupanje u šerpe je devedesetih krenulo na talasu velikog optimizma. Narod je nedeljama masovno šetao širom Srbije, već je postojala kritična masa, pa je lupanje u šerpe bio način da se ta ideja dodatno omasovi. Ona je tada imala i još jednu ulogu, lupalo se u šerpe tačno u 19:30, kada je počinjao Dnevnik na RTS-u, pa je i to bila jasna poruka naroda šta misli o lažima kojima ga svakodnevno bombarduju“, kazao je on.

Dražić smatra da je situacija sada drugačija, jer lupanje u šerpe nije nadogradnja nekog kontinuiranog protesta, već može da predstavlja početak nekih novih demonstracija.

Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

„Najveća vrednost ovoga što smo poslednje dve večeri mogli da vidimo je, kao i kod bilo kojih protesta poslednjih godina, ohrabrenje ljudi, koji kroz taj čin mogu da vide da nisu sami. Bio sam pomalo skeptičan prve večeri i kad sam čuo buku, momentalno sam otrčao do kuhinje, uzeo šerpe i varjače za moje ćerkice i sebe, pa smo krenuli da lupamo. Čak sam uspeo i da polomim jednu varjaču“, kaže Dražić.

On dodaje da je pomislio kako se na prvi pogled malo toga menja u ovom društvu, ali kako se i mnogo toga u njegovom životu promenilo od poslednjeg lupanja.

„Tada sam bio klinac sa nepunih 17 godina, a sada sam na balkonu sa svojom decom, što mi je, s jedne strane, bilo poražavajuće kad sam shvatio da se malo toga promenilo za skoro 25 godina, ali i lepo kad sam video da sa njima delim nešto što me vraća u mladost. Nisam osetio onu energiju kao 1996, ali valjda je to i normalno. Teško je imati sa 40 godina isti entuzijazam kao u srednjoj školi. Ceo taj događaj me je podsetio na osećaj koji imaš kad odeš na koncert benda koji se nekad jako voleo. Nije ti to više isto kao nekada, nemaš potrebu da skačeš i vrištiš kao ranije, ali budi ti neku emociju, nostalgiju i srećan si što si deo toga“, opisao je on.

Komentari

Vaš komentar