Kad predsednik gostuje dva sata na nekoj televiziji, kao što je to bio slučaj u nedelju u "Hit Tvitu" na Pinku, neke zanimljive stvari koje kaže ostanu slabije primećene i zatrpane samom količinom izjava koje su izgovorene tokom večeri.
Tako, u nedelju je predsednik opisao kako je zapravo krenuo „rat protiv mafije“, odnosno, praćenje i u konačnici hapšenje Veljka Belivuka i njegovih (ne svih) drugara.
„Najveći broj divnih, poštenih policajaca su spremni da idu u tu borbu do kraja. Ja kada sam prvi put na jednom kolegijumu, bio sam pozvan, kolegijumu Bezbednosno-informativne agencije i na većem skupu policajaca govorio o tome, mislim, septembar ili oktobar, oni ljudi nisu mogli da veruju da to čuju, zato što su i oni slušali sve te besmislene priče – ‘neko njih štiti, neko ih štiti’…“, rekao je predsednik, opisujući kako je dijalog tekao dalje:
– Rekao sam, počistite sve, pohapsite ih sve one koje mislite da na bilo koji način misle da imaju pravo da nekog ubijaju…
– Predsedniče, je l’ vi znate…
– Jeste me čuli šta sam rekao?
„Onda su ljudi, njih 90 ljudi mi je aplaudiralo, da nisam verovao, pošto mislim da nisu aplaudirali nikom ni za šta. Ja sam rekao – sve počistite. Sve pohapsite. Ne interesuje me šta je i kako je, sve. I onda su se ljudi latili posla i počeli da rade“, objasnio je predsednik.
Dakle, BIA i policija po pitanju navodnih ubistava koje je počinila Belivukova grupa ne rade ništa, dok ne dobiju zeleno svetlo od predsednika. A kad im Vučić dođe u posetu, oni se oduševe što mogu da rade svoj posao i aplaudiraju mu.
I dok malo pustimo čitaoce da shvate sve implikacije ovakvog uređenja, evo svedočenja jednog od tih oduševljenih policajaca o tome kako je izgledao ovaj susret.
„Ubrzo ulazi gospodin Vučić, uz njega je ceo vrh MUP-a osim ministra. Tu su: direktor policije Srbije, general UKP-a, šef Radne grupe i vodeći načelnici. Atmosfera je najblaže rečeno – nestvarna. Direktor je toliko zbunjen da je jedva izgovorio jednu od funkcija najvažnijeg gosta. Nakon što je najavljen, obraća nam se on lično.
Slušamo, čini mi se da ne dišemo, neki još uvek ne veruju da vide ono što vide, da čuju ono što čuju. Dobijamo punu podršku, niko ne sme da nas ometa u radu, niko nije zaštićen. Nije važno da li je neko Vučić, Mišković ili bilo ko drugi. Niko neće izbeći pravdu. Spomenuto je i specijalno tužilaštvo, Bilo je to u nekom uopštenom kontekstu. Ne treba da brinemo, imaćemo sve uslove, od nas se traže rad i dokazi.
Malo je reći da sam oduševljen. Gospodin Vučić ne samo da rame uz rame staje sa nama u stroj, nego korača ispred nas, lično nas predvodi u borbu protiv političke korupcije. Njegova rešenost i odlučnost u isto vreme ledi vazduh u prostoriji i pali vatru u našim srcima. Država Srbija mi nikada nije pružila takvu podršku. Ispunjen sam ponosom i čini mi se da smo, ne samo ja, nego cela Radna grupa, spremni da istog časa krenemo i na bajonete ako treba. (…) Sistemskom podrškom koja je kulminirala posetom najmoćnijeg čoveka Srbije, moja i onako maksimalna motivacija dobija novu dimenziju“.
Pažljiviji čitalac je već primetio neke nelogičnosti – otkud sad Mišković u celoj priči, kakva Radna grupa, kakva politička korupcija? Zar nisu na tom sastanku govorili o Belivuku i tome ko ga štiti?
Ne, gornji citat nije izmišljen. Zaista to jeste ispovest policajca nakon što im je u oktobru Vučić bio u poseti, samo – reč je o oktobru 2012. Tada je Vučić posetio Radnu grupu MUP-a za 24 sporne privatizacije i rekao im – gonite ih sve, nema zaštićenih, a citat je iz (odlične) knjige policijskog inspektora Siniše Jankovića „Oči u oči sa političkom korupcijom“ (Kareja, 2019).
Janković je bio deo ove radne grupe i opisuje događaje pre njenog stvaranja (bivša vlast) i nakon njenog stvaranja (nova, SNS-SPS vlast), velika nadanja koja su postojala u vezi sa do tada „nerešivim“ slučajevima, poput „Azotare“, „Srbijagasa“, veštačkog đubriva, kao i velika razočaranja kada je cela stvar stopirana.
(A, prema svedočenju Jankovića, stopirana je još 17. decembra 2012, nekoliko dana nakon što je uhapšen Mišković, kada je policija došla do Srbijagasa, Dušana Bajatovića i SPS-a…)
Tog istog oktobra 2012. Vučić je poručio javnosti „da će borba protiv kriminala i korupcije biti nastavljena i da niko za koga postoje dokazi neće biti zaštićen, bez obzira na kojoj funkciji bio“ i „da bi trebalo da bude procesuirana i jedna osoba koja je sa njim u vrlo bliskim odnosima“.
Zvuči poznato?
Velike su šanse da i ovaj novi talas “odlučnog obračuna sa kriminalom” završi isto kao i onaj od pre osam i po godina – „štapom po vodi“, mnogo buke, mnogo propagande, busanje u grudi, a rezultati – nikakvi.
Iako istraživački novinari pišu o vezama pokojnog Aleksandra Stankovića, Veljka Belivuka i ostalih sa državnim funkcionerima još od 2016, istraga se za sada ograničila na period od 2019. godine – kada je Dijana Hrkalović, o čijoj ulozi tabloidi već nedeljama raspredaju, a o njoj govori i Ana Brnabić, otišla iz MUP-a. Posledično, ne istražuje se ni tvrdnja koja se čula u „Utisku nedelje“, da je Belivuka i ostale na tribinu Partizanovog stadiona doveo generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić – Vlade u kojoj je Vučić bio predsednik…
Vučić je u istom „Hit Tvitu“ najavio da je siguran da će „biti i više nego uobičajeno uhapšenih najviših nosilaca vlasti za svaku kriminalno koruptivnu radnju“. Valja podsetiti je do sada broj uhapšenih najviših nosilaca vlasti bio tačno nula. Valja se i zapitati – a šta da predsednik nije (opet) rekao da policajci mogu da hapse? Koliko je do sada bilo takvih slučajeva, kada nije bilo „zelenog svetla“? Ako se ovakva akcija odobrava (ili onemogućava) političkim putem, šta je onda ovo nego politički slučaj? I šta je onda cela policija i ceo bezbednosni sistem države, ako ne igračka u rukama predsednika, koji kaže kad može, a kad ne može da se sprovede neka akcija?
Ili, što bi Ana Brnabić rekla, pitajući novinarku Insajdera – „ne znam šta vas tačno čudi, da je u celom ovom procesu neko ko je radio za državu, radio i za mafiju“.
BONUS VIDEO
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare