0
Dva su ključna faktora kojima se izigrava zakona o javnim nabavkama na tenderima čiji je glavni ponuđač država: međudržavnim sporazumima koje vlast direktno sklapa sa prijateljskim režimima (poput Kine i Azerbejdžana) i tenderi koji se već u startu "prilagode" poželjnom dobavljaču. Takav je, nema sumnje, i slučaj o kom je Nova.rs pisala, a u kom se pokazalo da je ministarstvo zdravlja dodelilo poslove „Telekomu“ i „Nitesu“ u vrednosti od 5,4 miliona evra zaobilazeći pomenuti zakon.
O ovom slučaju, ali i o situaciji sa javnim nabavkama u Srbiji razgovarali smo sa Nemanjom Nenadićem iz organizacije Transparentnost Srbija.
U Zakonu o javnim nabavkama jasno piše da je naručilac posla dužan da obezbedi konkurenciju. Koliko je to važan kriterijum? Na ova četiri tendera javio se samo jedan ponuđač.
Konkurencija je jedno od osnovnih načela javnih nabavki i tome i služi raspisvanje javnih nabavki da bi se kroz konkurenciju došlo do najbolje ponude. Da bi se konkurencija obezbedila naručilac treba da postavi kriterijum za odabir tako da odgovaraju u potpunosti onom što su njegove opravdane potrebe i treba da ih postavi tako da ne budu diskriminatorni, da kriterijumi za učešće budu postavljeni tako da ih više firmi može ispuniti… Da bi naručilac obezbedio konkurenciju, nije dovoljno to što će da oglasi javnu nabavku.
Pre nego što uopšte postavi kriterijum za odabir, treba da uradi analizu tržišta i da vidi da li na tržištu ima firmi koje ispunjavaju tako postavljene uslove. Na osnovu kriterijuma za kvalitativni izbor privrednog subjekta, može se zaključiti da se u ovom poslu (koji je ministarstvo zdravlja dodelilio firmi „Nites“) favorizuju firme koje su već održavale takve sisteme. Imajući to u vidu, Ministarstvo bi trebalo da jasno saopšti šta je njihovo ispitivanje tržišta pokazalo, da li je postojala bilo koja druga firma koja je ispunjavala tražene uslove za ovu javnu nabavku.
Možda su postojala neka firme iz inostranstva koje su implementirale slične sisteme i ako jeste još neka druga firma prema istraživanju tržišta ispunjavala te uslove, šta je Ministarstvo uradilo da sve te firme obavesti.
Prema istraživanju Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava od 100 najvećih javnih nabavki u 2020. na čak 75 javio se se samo jedan ponuđač. Da li je moguće da je samo jedna firma u ogromnoj većini slučajeva zainteresovana za veoma vredne poslove?
Ono što je Transparenstnost Srbija uočila prateći javne nabavke, ali i javno – privatna partnerstva tokom dužeg niza godina, jeste da je glavni faktor koji utiče na to da nema konkurencije kod zaključivanje ovih poslova je potpuno zaobilaženje primene zakona kroz međudržavne sporazume za najvrednije instrastrukturne objekte. To je mehanizam koji se najčešće koristi u praksi i koji direktno utiče na odustvo konkurencije.
Do tog nivoa je ta praksa razvijena da se zaista može postaviti pitanje smislenosti državne politike u ovoj oblasti, jer se nabavke ne raspisuju za najvrednije poslove, nego se direktno dogovaraju, a raspisuju za nabavke niže vrednosti.
Drugi faktor koji utiče na smanjenje konkurencije je postavljanje diskriminatornih uslova za učešće na tenderu, tako da ih može ispuniti samo jedna firma, što je veoma česta pojava, a problem je u tome što takve pojave nisu propraćene adekvatnom reakcijom državih organa, koji bi mogli to da spreče ili da pokrenu neke postupke za kažnjavanje. Istina je da u zakonu postoji mogućnost da firma koja uoči postojanje diskriminatornih uslova pokrene postupak zaštite prava pred Komisijom za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Međutim, mnoge firme se ustežu od toga, bilo iz razloga što se i same nalaze u nekoj vrsti dogovra sa onom firmom koja je unapred viđeni pobednik javne nabavke, bilo iz straha da bi pokretanje takvog postupka ugrozilo njihovo poslovanje i da bi, ukoliko ospori nabavku, mogli da budu izloženi poslovnim gubicima na neki drugi način, pojačanoj kontroli državnih organa…
Kakva je situacija bilo ranije? Da li je to bilo ovoliko uočljivo? Utisak je da je tako u poslednjih četiri – pet godina.
Situacija u javnim nabavkama nikada nije bila dobra, kada je reč o konkurenciji, ali je ona pogoršana međudržavnim sporazumima i masovnom primenom tog mehanizama od 2014, mada je i pre bilo primera takve vrste.
Na primer, ugovor sa Azerbejdžanom oko jedne deonice autoputa. Kad je reč o novijim dešavanjima, imamo još jedan faktor. Nakon na stupanja na snagu postojećeg zakona drastično je smanjena konkurencija tako što je podignut prag za sprovođenje javnih nabaki. Ranije su one bile obavezne preko 500.000 dinara, a sada je taj prag, milion, tri miliona ili čak 15 i 20 miliona, zavisno od predmeta nabavke.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
