0
Od datuma do datuma, od pregovora do dogovora, preko stalnih kriza, uzurpacije zemlje i tenzije koja je postala svakodnevna pojava, život Srba sa severa Kosova i Metohije sveo se samo na jedno - iščekivanje. Mladi odlaze, fabrike se gase, a ostaju strah i neizvesnost i tako u krug. Ekipa Nova.rs boravila je u Zubinom Potoku gde smo razgovarali s Milojem, učiteljem u penziji, te Nevenom, mladom studentkinjom koja polako pakuje kofere i kreće putem kojim se sve češće ide. Van Kosova.
Žiteljima Zubinog Potoka, poslednjih meseci glavni problem predstavlja izgradnja baza Kosovske policije i ekspropriacija zemljišta.
Van toga, opterećeni su svakodnevnim dilemama, uz malu razliku u odnosu na druga mesta van Kosova.
Tenzija je gotovo sveprisutna.
Miloje Đurić (71), učitelj u penziji iz Zubinog Potoka ceo svoj život proveo je u čekanju da se nešto reši ili dogovori.
Davne 1978. godine zajedno sa još 20 svojih sugrađana bio je deo inicijative o stvaranju opštine Zubin Potok, koja je do tada bila deo opštine Kosovska Mitrovica.
Gde je nestao entuzijazam?
O vremenu u kom se stvarala opština, Miloje, čovek koji je mnoge generacije ispratio iz školskih klupa, govori sa nostalgijom.
„Kod građana i naroda bio je jedan veliki entuzijazam. Baš kod te borbe za autonomiju opštine, imali smo razne sabotaže, ali smo mi bili rešeni“, kaže Miloje.
Sagovornik Nove dodaje da je nakon toga nastupio period ubrzanog razvoja, otvarale su se fabrike, počela je urbanizacija opštine.
„Praktično u Zubinom Potoku nije bilo nezaposlenih ljudi. Plate su bile solidne, narod je bio zadovoljan i očekivali smo blagostanje i sreću“, ističe Miloje.
Blagostanje kom su se nadali, prekinulo je ubrzano inteziviranje kosovskog problema, početak sukoba u južnom delu Kosova i na posletku bombarodvanje tadašnje Jugoslavije 1999. godine koje je ostavilo velike posledice.
Iako se izgled i struktura većine opština na severu Kosova značajno menjala na bolje, rat je bio okidač da mnoge stvari krenu po zlu.
„Fabrike su pozatvarane. To se ne može pripasati nijednoj vlasti. Jednostavno, krivi su spoljni faktori. Smetnje, carina i drugi administrativni problemi doveli su do toga da fabrike rade sa smanjenim kapacitetom. Sada je to toliko mizerno. To nam više ne znači baš ništa“, kaže sagovornik Nove.
U jeku sve češćih pregovora i pitanja Kosova koje „visi u vazduhu“, Miloje stiče utisak da se narod „dosta ohladio“.
PROČITAJTE JOŠ
„Priznanje Kosova ne može da zaživi u srcu i duši nijednog Srbina odavde“, navodi ovaj učitelj u penziji dodajući da su gorući probelmi građana, nedostatak posla i sve više mladih koji, ne osvrćući se, odlaze sa Kosova.
Deca koja krenu i odu na studije, kako kaže naš sagovornik, više se ne vraćaju.
„Ostaju da žive tamo. Zapošljavaju se širom centralne Srbije, najviše u Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu. Deca koja, pak, ostanu ovde, nakon što završe fakultet, čekaju posao. Kada uveče izađete, vidite tešku sliku – nema omladine. Sve to porazno deluje na psihu ljudi koji vole ovaj kraj“, ističe Miloje.
Za pregovore koji slede u narednom periodu kaže da misli da će „biti teški“, kao i da ne obećavaju mnogo.
Nekoliko stotina metara dalje od kuće u kojoj smo razgovarali sa učiteljem Milojem, zatičemo mladu studentkinju Nevenu Perović (23) koja polako privodi kraju pripreme da se u potpunosti preseli u Beograd.
Prva asocijacija na život ovde su joj roditelji koji su stalno govorili kako treba da se odsele i napuste Zubin Potok, a to je najviše bilo učestalo tokom brojnih kriza kojima su bili izloženi tokom prethodnih godina.
„Prvo sećanje na Kosovo koje mi pada na pamet jeste slika mojih roditelja koji kažu ‘treba da idemo odavde i da se sklonimo, ovde nema života’. Tada, kao i sada, sve se to isto ponavlja. Čini mi se da ljudi kolektivno ovde imaju takvo razmišljanje“, kaže Nevena dodajući da kao glavni uzrok toga vidi stres kojim su ljudi stalno izloženi.
Kaže da su bolna sećanja koja ima na prethodne godine još uvek urezana.
„Mislim da ljudi zbog toga najviše i idu. Mladi odlaze, po mom mišljenju, i zbog toga što nema dovoljno fakulteta. Mislim da bi veći izbor obrazovnih institucija naterao mlade iz centralne Srbije da dođu ovamo“, kaže Nevena.
Nevena je protekle četiri godine, studirajući japanski jezik, živela na relaciji Zubin Potok-Beograd.
Sada se priprema za preseljenje i život u gradu, koji će joj doneti mnoge mogućnosti.
„Meni je mnogo žao što moram da idem i što moram da donesem takvu odluku. Naravno, nisam primorana, ali je to postalo neminovno, ukoliko želim da napredujem. Vezana sam za mesto odakle sam. Posao teško da mogu da nađem ovde. Iako ga nađem, nema napredovanja. Gasi se jedna po jedna institucija“, navodi sagovrnica Nove dodajući da je većina njenih prijatelja već otišla.
Od pregovora koji su u toku, kaže, nada se makar formiranju ZSO, ističići da je to „jedino što možemo da izučemo“.
BONUS VIDEO: Gde je SPC dok Kosovo „gori“?
