Ivan Marović za Novu: Studentski protesti premašili one 90-ih, ne da nije došao 6. oktobar, već se nikada nije desio ni četvrti

Studentski protesti u Srbiji ušli su već u sedmi mesec. Koliko se, po Vama, ovi protesti razlikuju od onih tokom 90-tih godina protiv režima Slobodana Miloševića?

Mi smo demonstrirali četiri meseca tokom Studentskog protesta 1996-97, znam koliko je to teško, tako da današnjim studentima svaka čast na istrajnosti i na izdržljivosti, oni su oborili sve rekorde u trajanju protesta, sedam meseci nije mala stvar i to je već veliki uspeh. Ali nije gotovo. Za tako velike promene kakve su ovde neophodne, potrebna je ne samo brojnost nego i vreme, protest sam po sebi ne može da donese rezultat, ja već godinama govorim, kako protest mora da preraste u pokret. Mi smo nakon četiri meseca protestovanja '96-'97, proveli naredne tri godine praveći pokret koji je mogao da pruži otpor režimu, da se proširi u sve pore društva i konačno smo pobedili Miloševića na izborima 2000. Današnji studenti, čini mi se, mogu to uraditi nešto brže, njihov protest već poprima obeležja pokreta, ali to je verovatno najveća razlika koju vidim.

Vidimo da trenutni vladajući režim koristi sve više i više represiju, bilo ona fizička ili institucionalna protiv političkih neistomišljenjka. Koliko to podseća na odgovore režima Miloševića? Da li postoji i ako da, koja je razlika između dva režima?

Milošević je napravio svoj režim na razvalinama Komunističke partije, koju je i sam urušio, ali je njegov režim bio mnogo kompleksniji, u tom režimu radikali su imali specifičnu funkciju uličnih batinaša i baraba. Dok su se recimo julovci bavili visokim finansijskim kriminalom, radikali su izbacivali ljude iz stanova, tukli, vadili pištolje i otimali na silu. Ovo su ti isti radikali, jedino su morali da promene ime, da se nazovu naprednjacima i da se foliraju da su za demokratiju i za evropske vrednosti da bi uspeli da pobede na izborima 2012. Ali to je ista ta banda siledžija i secikesa koja je tada vladala Zemunom i koje je okupio Šešelj. Njima su se potom prišljamčili oportunisti iz DOS-a koji su se isto tako oportuno priključili DOS-u svojevremeno, ali srž te stranke je i dalje radikalska. Oni su sad celokupan režim, ne samo jedan njegov deo i zato je ovaj režim mnogo više banditski. Oni više nemaju dovoljno moći da izazivaju ratove sa susedima, ali imaju dovoljno moći da izazivaju sukobe i prave štetu u samoj Srbiji.

Šta iz iskustva protesta 90-ih mogu studenti naučiti. Šta biste im predložili?

Što se protesta tiče, oni su premašili proteste devedesetih, nemaju šta da nauče, ali neka iskustva u prerastanju protesta u pokret mogu da im budu od koristi. Protest je prilično naporan vid političke borbe, zahteva visok stepen moblizacije, odiše visokom energijom, okuplja veliki broj ljudi, ali se jako teško održava na duge staze. S druge strane tradicionalne formalne organizacije kao što su partije, sindikati i udruženja, nemaju neki veliki mobilizacioni potencijal, ne okupljaju široke narodne mase, ali zato traju godinama. Pravljenje pokreta je zapravo neki hibrid između protesta i formalne organizacije, pokret ima energiju protesta i dugovečnost organizacije, može da okupi široke mase, ali isto tako može da formuliše strategiju i plan. Upravo to mu daje mogućnost da deluje kao politički faktor, a ne kao politički fenomen. Mi smo nakon kraja Studentskog protesta 1997., proveli narednih godinu dana u analiziranju tog protesta, u analiziranju raznih organizacionih modela i u osmišljavanju tog hibrida, pa onda još naredne dve godine smo proveli u pravljenju pokreta, prvo Otpora, a potom i šireg pokreta oko Otpora u kome su bile partije, sindikati, udruženja, ali to nije bila puka koalicija, to je bio zaista pokret u kome je običan građanin mogao da nađe svoje mesto i uključi se u političku borbu. Zato se taj pokret proširio i tamo gde nikad ranije nije bilo opozicionih partija, mobilisao ljude koji do tada nisu bili politički aktivni i uspeo da ih usmeri i održi na liniji ispunjenja strategije koja je osmišljena, a koja se fokusirala na izbore kao sredstvo promene.

Koji je bio inicijalni trenutak u tom periodu u kojem je režim počeo da se lomi i da li smo već sada u tom trenutku?

U našem slučaju, prelomni trenutak je bio incident u Požarevcu, kada su Zoki Roleks i njegova banda pretukla Momčila Veljkovića, Radojka Lukovića i Nebojšu Sokolovića, a sve po nalogu Marka Miloševića koji je neprikosnoveno vladao Požarevcem dok se nije pojavila lokalna ekipa iz Otpora. To je bila prva opoziciona grupa u gradu i oni su to hteli da saseku u korenu. Ali im se to prebijanje obilo o glavu, mi smo odmah reagovali i moblisali građane širom zemlje, a to je poljuljalo same strukture, izgubili su lokalni sud, neki ljudi iz policije su počeli da uzimaju bolovanje, niko nije hteo da ima udela u toj svinjariji. Milošević je onda eskalirao tako što nas je proglasio terorističkom organizacijom, iako smo mi bili poznati po isključivo nenasilnom otporu, pa su krenula masovna hapšenja koja opet nisu dala rezultat nego su dodatno destabilizovala policiju i administraciju, jer smo svako privođenje i ispitivanje pretovrili u politički čas za inspektore i policajce, tako da je Milošević na kraju raspisao vanredne izbore, da obnovi mandat pre nego što mu se ceo sistem uruši. To je bio iznuđen potez i na kraju se pokazao kao fatalan. Ali da je odlagao te izbore, samo bi u međuvremenu još više gubio podrške, zato se odlučio da preseče tad dok još ima šanse. On se nadao da će opozicija da se pocepa, kao i ranije, da će neki da izađu na izbore, neki da bojkotuju ili da će imati više kandidata i da će on pobediti. Ali to se nije desilo, iako je SPO imao svog kandidata na izborima.

Šta biste predložili studentima kao sledeći korak, kako privesti ovu priču “kraju”?

Ne bih davao nikakve predloge, ja mogu da pričam o našim iskustvima, a ti mladi ljudi mogu da uče na tim i drugim iskustvima, da vide šta valja, a šta ne valja, pa neka sami izaberu naredne korake. Ali prerastanje protesta u pokret je ono o čemu ja sve vreme pričam, dosadio sam i bogu i narodu, ali to me uči moje iskustvo. Druga stvar je fokus na izbore, jer se promena dešava na izborima, a tu imamo tri stuba: rekordna izlaznost, paralelno brojanje glasova i odbrana pobede. Ako se uradi dobra kampanja, ako se poveća izlaznost teže se manipuliše. Mi smo na izborima 2000. imali 70% izlaznosti među omladinom što je bilo nezapamćeno do tada, mi smo izračunali - ako dodamo 500.000 novih glasova, krađa će biti nemoguća. Ali pored te rekordne izlaznosti, mi smo imali trideset hiljada kontrolora na biračkim mestima koji su kopije zapisnika dostavili iste večeti štabu koji je radio paralelno brojanje glasova. Tako smo mogli da znamo da smo pobedili i da tu pobedu proglasimo i proslavimo. A potom smo morali tu pobedu i da odbranimo u narednih deset dana, putem štrajkova i blokada i konačno 5. oktobra.

Šta mislite o delovanju opozicije i odnosu protestanata prema opozicionim političkim akterima? Da li je dobro što su se ogradili od opozicije?

Jasno je, pokret ne može da čeka političare, mi nismo čekali da se opozicija opameti nego smo krenuli sami. Ali isto tako, pokret ne sme da odbaci opoziciju, već treba da joj pomogne da se ujedini i da pobedi na izborima. Pritisak na opoziciju je u cilju poboljšanja, ne uništenja. To je bar bila naša strategija, možda je sad drugačije, ali mi smo opoziciju posmatrali kao naš alat da srušimo Miloševića. Sećate se mitinga u aprilu 2000. na kome je Vlada Pavlov liderima opozicije dao zastavu sa stisnutom pesnicom? Šta su ljudi skandirali? DOS je nastao kao posledica pritiska na opoziciju da se ujedini, ne kao želja lidera opozicije.

Da li se i kako se tokom 90-ih godina građansko nezadovoljstvo skupilo u DOS? Da li primećujete neke sličnosti?

Jedina sličnost koju vidim je ta rascepkanost opozicije. Ja više ne mogu da pratim ko je s kim i u kojoj partiji. Ali DOS je isto nastao od rascepkane opozicije. Formalno je nastao tek u januaru 2000. godine. Bila su dva sastanka u novembru koje je organizovao Mićunović, to je možda pravi početak DOS-a, ali su od januara bili redovni sastanci. Na njima smo bili Vlada Pavlov i ja ispred Otpora, ušli smo na mala vrata, oni su nas pozvali da jedan od svojih sastanaka nakon incidenta u Požarevcu, a mi smo nastavili da dolazimo. Tako da ja imam direktno iskustvo sa njima, to su bili rogovi u vreći, pitanje šta bi oni uradili na izborima da oko njih nije postojao širi pokret koji je mobilisao građane, doneo pobedu na izborima, a potom odbranio tu pobedu 5. oktobra.

Da li će ovi protesti dovesti do takozvanog 6. oktobra, koji se po mnogima još uvek nije desio?

Moje mišljenje je drugačije od većinskog, ja mislim da je naš problem bio što nije bilo 4. oktobra, a ne što nije bilo 6. oktobra. Za mene je 4. oktobar dan kad mi sednemo i napravimo dogovor o narednim koracima nakon 5. oktobra, nakon što promenimo vlast. I onda taj dogovor oročimo na tri, na pet godina, nije bitno, i onda se držimo tog dogovora. Ja mislim da je naš problem bio što se podela u DOS-u pojavila već petog oktobra, što su se stare pukotine ponovo pojavile i počele da se šire, a onda su se ostaci bivšeg režima uvukli u te pukotine, počeli da rovare i samo je bilo pitanje vremena kad će da se vratiti u punom zamahu. Ako želimo to da sprečimo, moramo da imamo plan tranzicije i dogovor oko tog plana, da održavamo jedinstvo dok se plan ne sprovede u potpunosti i dovede nas do tog trenutka kad banditska vlast ne može da se ponovo uspostavi.