Is EU concerned? Srpski studenti stižu na biciklima u Strazbur. Vreme je za istinu ako ima ko da je čuje

„Ovom biciklističkom vožnjom do Strazbura želimo pokazati istrajnost i posvećenost studenata u borbi za pravdu. Tokom puta, prolazićemo kroz različite gradove i opštine, prenoseći jasnu poruku da studenti ne odustaju i da će dosledno nastaviti borbu za pravednije društvo. Naš cilj je da se naš glas čuje širom sveta, da pokažemo jedinstvo u zalaganju za naša prava i da poručimo da ni udaljenost ni prepreke neće stati na put ostvarivanju naših zahteva“, objasnili su studenti zašto su se odlučili da krenu biciklima put Francuske.

Adrese do kojih žele da stignu su: Parlamentarna skupština Saveta Evrope, Komesar za ljudska prava, Direktorat za demokratiju i ljudsko dostojanstvo, Komitet ministara, Evropski parlament, Evropska komisija, Agencija EU za osnovna prava.

Šta će ih sačekati, pitanje je svih pitanja.

Izvršni direktor Centra savremene politike i glavni i odgovorni urednik portala European Western Balkans Nemanja Todorović Štiplija za Novu kaže da na simboličnom nivou, Strazbur nije samo grad – on je ideja.

Konkretna poruka Evropi

“Ideja pravde kojoj se građani Evrope obraćaju kada svi drugi mehanizmi zakažu. Zato nije slučajno što studenti iz Srbije, posle gotovo pet meseci borbe protiv političke represije, institucionalnog ćutanja i ignorisanja njihovih zahteva, upravo Strazbur biraju kao svoju krajnju stanicu. Na noge onoj istoj pravdi, slobodi i jednakosti koju institucije u Strazburu simbolizuju. Ovo putovanje je poruka: ako nas domaći sistem ne vidi, možda će nas Evropa makar čuti”, kaže Štiplija.

Za sad nema visoka očekivanja od evropskih zvaničnika.

“Ova tura nije samo fizičko putovanje, dodaje on, to je politički gest, simbolički apel, i sasvim konkretna poruka evropskoj javnosti. Ne očekuje se da ih u Strazburu sačeka crveni tepih, da budu primljeni od zvaničnika što Evropske unije, što od institucija Saveta Evrope. Ali bi bilo lepo da ih dočeka bar nešto više pažnje, i duboko verujem da će se to desiti”.

Dok se u široj javnosti stiče utisak da evropske institucije reaguju sa zavidnom dozom ravnodušnosti na zbivanja u Srbiji, oni koji proces prate pažljivije znaju da ipak postoje znaci pomaka, ocenjuje dalje Štiplija.

“Ne nagli, ne dovoljno glasni, ali ipak prisutni. Podsetiću da je komesarka Marta Kos jasno poručila da su studentski zahtevi zapravo identični onome što i sama Evropska unija od Srbije traži u pregovorima – reforme, vladavinu prava, slobodu medija, borbu protiv korupcije... Ukratko, sve ono što vlast u Beogradu godinama propušta da ozbiljno shvati. Cilj ove ture je podizanje svesti, ali ne samo među evropskim zvaničnicima, već pre svega među građanima Evropske unije. Jer demokratija nije ekskluzivno pravo država članica Evropske unije, ona je zajednički projekat svih država Evrope. U tom smislu, ova biciklistička tura nije naivna avantura mladih entuzijasta, već ozbiljan poziv na buđenje – i u Srbiji, i u Evropi”, zaključuje Štiplija.

Studenti u Francusku, Makron u Srbiju

O buđenju Evrope pričala je za N1 i profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu Aleksandra Krstić.

“Čini mi se da Evropa još uvek spava, jer ovo nije tema u svetskim i evropskim medijima, a obični građani i nekim evropskim gradovima ili manjim mestima nisu svesni šta se dešava u Srbiji. Studenti ulažu ogroman napor da bi skrenuli pažnju evropskim parlamentarcima i da bi im rekli - vidite, mi se ovde nalazimo. Oni to znaju, ali pitanje je da li će reagovati“, izjavila je ona i dodala da se studentskim protestima pokazalo da prenošenje vesti kroz interpersonalnu komunikaciju daje bolje rezultate nego, kako je rekla, „medijska ili bilo koja druga komunikacija“.

I tako... dok srpski studenti biciklima putuju ka Francuskoj, predsednik ove države Emanuel Makron telefonom razgovara sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i najavljuje mogući dolazak u Srbiju.

Makronu, očito, kao ni gotovo celoj Evropi, nije sporno ništa što se u Srbiji dešava od 1. novembra do danas. Ni onih 16 mrtvih duša u Novom Sadu, ni očigledna korupcija, zastrašivanje studenata, profesora i građana na ulicama. Nisu im problem ni vojni kamp usred Beograda, ni maskirani batinaši, ni oni što gaze ljude na ulicama, a konačno ni “zvučno oružje” koje je očigledno upotrebljeno na građanima koji su stajali u tišini.