0
Kada uskoro predmet "Deoba DS - Lečić protiv Lutovca" stigne na sto ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu Branka Ružića, istorija će konačno okrenuti pun krug i tu oko 20. godišnjice 5. oktobra jasno poručiti demokratama da ih je progutala neprevladana prošlost, unutrašnji sukobi i sujete. Ako im do sad nije bilo jasno.
Za one koji su propustili, evo o čemu se radi: pobunjena struja bivših poslanika i deo članstva u Demokratskoj stranci organizovali su, kako smatraju, legalnu skupštinu stranke, na kojoj su za predsednika izglasali glumca Branislava Lečića; s obzirom da „centrala“ stranke izbore ne priznaje, a Zoran Lutovac kaže da je, uostalom, pečat kod njega, o sporu mora odlučivati posebni organ Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.
Na čelu tog ministarstva – za sada – nalazi se Branko Ružić, istaknuti socijalista mlađe generacije.
Shvatate ironiju?
Deobe
Kako je Demokratska stranka stigla u ovu situaciju – previše je komplikovano da bi se sumiralo u jednom tekstu. Neki su razlozi, međutim, samoevidentni.
Prvi je perverzna sklonost deobama Demokratske stranke. „Delim se – dakle postojim“, moto je DS od njenog nastanka, upisan je u DNK stranke još izradom programa, građanskog i nacionalnog istovremeno (o čijoj je šizofrenosti, primera radi, lucidno govorio pokojni advokat Srđa Popović), skrojenog da izazove podele.
Nijedna smena rukovodstva u DS praktično nije prošla bez deljenja stranke, zato nikoga ne bi smela da začudi ni ova, poslednja u nizu. U tome bi se mogla čitati sudbina nekonstruktivne srpske političke scene u celosti, ali bi bilo jednostavnije i praktičnije izvući pouke, pa ako ne može iz sopstvene sudbine, makar iz prakse, eto, na primer, Pokreta slobodnih građana, koji je preživeo drugu smenu rukovodstva bez ikakvih turbulencija.
Sujete
Uzalud pouke ako nema onog ko bih čuo. A sukob u DS bio je, tokom istorije, i programski i ideološki i ličan (kao onaj između Đinđića i Mićunovića), ali je uvek bio i posledica sujeta onih koji su se sukobljavali.
Samo sujeta i rasplamsali ego može biti tako silna prepreka u komunikaciji. A kada nema komunikacije dođete u situaciju da se ljudi koje povezuje ista, višedecenijska tradicija, program i jasan opozicioni stav nađu u situaciji da o njihovoj budućnosti odlučuje Upravni sud ili pomenuti Ružić.
Seobe
A možda je i pre toga bilo prekasno za DS. Sistematsko propadanje stranke koje traje od 2012. godine počelo je, nažalost, mnogo ranije, onda kada su njeni funkcioneri i članstvo nadrasli sopstveni program, kada su se širili od steroida sinekura, apanaža, beneficija i proste trgovine interesom. Vlast i moć pojeli su DS, isto kao što će to, pre ili kasnije, učiniti i sa SNS.
Zato je DS – osam godina nakon pada sa vlasti – i dalje stranka koja ima balast „viška“ članstva, sraslog sa partijom očekujući nove sinekure ili odrađujući stare.
„Neće nam valjda RTS…“
Za kraj ove kratke analize, treba pomenuti da DS cepa i konstantno mešanje svekolike srpske javnosti. Nema u tome nikakve teorije zavere niti nužno dugih prstiju SNS. Prosto: sudbina Demokratske stranke postala je, nekako, javna stvar.
I to je bio slučaj oduvek. Toliko je očigledan i destruktivan taj uticaj bio još devedesetih da je jedan čelnik na izbornoj skupštini, sa govornice, obraćajući se delegatima, najpre konstatovao da „nikada kao sada nije bilo veće interesovanje oko toga ko će biti predsednik DS“, a onda zavapio: „Pa nećemo valjda da ponavljamo ono što neko čuje na RTS (Miloševićevom RTS, onom iz proleća 2000. kada je ova sednica održana, prim. nov.) i da onda to bude tema na skupštinama Demokratske stranke“. Jasno je: nekad RTS – danas tabloidi.
Tu rečenicu izgovorio je, setiće se neki od članova DS, Zoran Đinđić i da, to je razlog zbog čega je „oprema“ ovog teksta svedena na prizore iz vremena u kom je on predvodio demokrate.
Setiće se i da je nakon te rečenice Đinđić rekao, prosto: „Vi ste ovde suvereni, vi ovde birate vašeg predsednika i vaše predsedništvo, i kako budete izabrali tako vam Bog pomogao i tako nam svima Bog pomogao“.
