15
Profesorka prava u penziji Vesna Rakić Vodinelić komentarisala je zasedanje Narodne skupštine i rekla da preletači moraju da odrade "propušteni naprednjački staž i da okaju grehe jer su pripadali suprotnoj političkoj opciji". U intervjuu za Novu ocenila je da Aleksandar Vučić i Oskar mogu biti identični. Kada je reč o budućim beogradskim izborima, ocenila je da postoje ozbiljne indicije da se nastavlja sa praksom fiktivnih preseljenja glasača SNS.
Videli smo prethodnih dana kako je su izgledale sednice Narodne skupštine. Za nekoliko stvari nije jasno da li je u skladu sa zakonom, u prvom redu prisustvo policije u sali koje ograđuje opozicione poslanike, a zatim i objavljivanje snimaka sa sigurnosnih kamera na društvenim mrežama. Kako je sve to Vama izgledalo, da li je bilo u skladu sa zakonom?
Tokom poslednjeg zasedanja Skupština još nije bila potpuno konstituisana. Predsedavao je najstariji poslanik koji nema ni položaj ni ovlašćenja izabranog predsednika parlamenta. Zato je, kad je reč o zakonitosti, prvo pitanje koje se mora postaviti: ko je pozvao obezbeđenje da bude prisutno u sali, ko je naredio bezbednosne mere “zaštite” predsedavajućeg, na osnovu čega su procenjivani bezbednosni rizici?
Sve zajedno, što se prisustva neuniformisanih “redara” tiče, izgledalo je kao da neko iz pozadine aranžira scenu koja u svakom pogledu treba da kompromituje ideju Narodne skupštine. Ona bi trebalo da bude najviši organ vlasti, predstavničko telo građana i građanki, a izgledala je tragikomično. Ni Ustav ni zakoni nisu “dizajnirali” tako nešto. Ustavnost I zakonitost parlamenta kod nas već dugo padaju pred kršenjem običnog zdravog razuma.
Najglasniji poslanici vlasti na sednicama bili su preletači poput Radoslava Milojčića Kene i Dejana Bulatovića, izvorni naprednjaci gotovo da se nisu čuli. Da li je to za Vas bilo očekivano?
Izvorni naprednjaci, ipak su se čuli, najviše Jovanov. Ili je to tek utisak zbog neprijatne boje glasa. A preletači uvek moraju da odrade propušteni naprednjački staž i da okaju grehe pripadanja suprotnoj političkoj opciji. To traži vreme i pronalaženje specifičnog pokajničko-ulizičkog stila. Mislim da tu novi napredni mogu mnogo da nauče od poslanika Bakareca i da javni govor još više ogade biračima. Ako je to uopšte moguće.
Opozicija tvrdi da se iza kodnog imena “Oskar” koji se pominje u Skaj prepisci Darka Šarića i njegovih saradnika, krije Aleksandar Vučić. Da li smatrate da je tužilaštvo moralo da se pozabavi ovim pitanjem, istraži ko je Oskar i ko to u Srbiji utiče na pravosuđe?
Sam “osumnjičeni”, tj. predsednik Vučić već je pokušao da zbuni javnost svojim odgovorom da on možda jeste „Oskar“, a možda i nije. Ono što je, međutim, u njegovom pristupu bitno jeste pokušaj relativizacije: svejedno da li je on “ Oskar”, jer i tako o tom kodnom imenu ničeg kompromitantnog nema. Ima, za „Oskara“ su kriminalci tvrdili da jedini taj može da promeni nepoželjnog sudiju.
I time dolazimo do bitne tačke – institucionalnog ustrojstva ove naše posrnule države. Predsednik republike formalno pravno nema ovlašćenja da odstrani sudiju iz postupka. Ali “Oskar” ima moć da pritisne svaki sud preko predsednika suda. I, hop! Sudija Milimir Lukić je izuzet od suđenje u drugom Šarićevom postupku.
Sva rešenja visokih sudova kojima se zahtevi za izuzeće sudije usvajaju, imaju lepa obrazloženja, u njima se citiraju odluke Evropskog suda za ljudska prava, sve teče skladno i glatko. Samo, u slučajevima koji su pravno i činjenično isti, neke sudije budu izuzete, a neke ne budu. Zavisi od toga ko je sudija, a još više od toga ko je okrivljeni. Zaista, „Oskar“ i Aleksandar Vučić mogli bi biti identični. Jednog vidimo na javnoj sceni, drugog, iza scene, vide samo povlašćeni. A davno, davno, mnogo pre pojave “Oskara” u našim životima, Narodna skupština, a potom i Ustavni sud morali su da se pozabave prekoračenjima ustavnih ovlašćenja predsednika Republike Srbije. Nisu. Zato imamo kulise , a ne institucije i „Oskara“ umesto predsednika Republike.
Zašto tužilaštvo ne postupa po ovom pitanju?
Zaista, zašto? Kada bih bila cinična, uputila bih Vas da zapitate glavnu državnu tužiteljku Zagorku Dolovac. Kratko rečeno – kao što imamo “Oskara”, tako imamo Zagorku i zagorkijance – reč koju sam pozajmila od Ljubomira Živkova – umesto javnog tužilaštva.
Pre nekoliko dana javnost je saznala da je čovek od 74 godine ubijen u zatvoru od strane drugih zatvorenika. Čiji je to propust? Ko sve mora da snosi odgovornost zbog ovog slučaja?
Za bezbednost lica koja su u zatvoru, odgovara država. Tačka. U ovom slučaju, svakako se na krivičnu odgovornost moraju pozvati, neposredni izvršioci, čuvari I zatvorska uprava. I to je učinjeno. Ono što nije učinjeno, a morali bi biti jeste odgovornost zbog propuštanja nadzora koji pada na upravu za izvršenje krivičnih sankcija, a ova je u sastavu Ministarstva pravde. Kad ministarka pravde, iako u tekućem mandatu , namerava makar da punudi ostavku i zašto već nije? Nadam se da se ova sadašnja neće naći u novog Vladi, a ako kojom nesrećom bude izabrana, to bi bilo još jedno teško povredjivanje pijeteta koji ova država duguje bestijalno ubijenom Stanimiru Brajkoviću.
Kako objašnjavate to što je čovek zbog jedne petarde osuđen na kaznu zatvora od 30 dana, a Milan Radoičić zbog Banjske nije niti je Nikola Petrović osuđen zbog udesa koji je izazvao?
Ubijeni Stanimir Brajković je osuđen na prekršajnu kaznu, koju nije mogao da plati zato što nije imao novca, pa je oteran u zatvor. Budući da nikad nije krivično kažnjavan, niti gonjen, a ovo je bio prvi prekršaj u njegovom životu, postojala je mogućnost da mu se, umesto zatvorske kazne odredi mera rada u javnom interesu. Ali Stanimir Brajković je bio siromašan, nije bio ni blizu prvog elitnog kruga oko Aleksandra Vučića, niko u državnim i paradržavnim strukturama nije imao nikakvog interesa ni da misli o njemu, a kamoli da ga štiti.
PROČITAJTE JOŠ:
15
0
11
On je bio takozvani “običan” građanin. A Milan Radoičić I Nikola Petrović, protiv kojih su u toku istražni postupcima zbog mogućih teških krivičnih dela, a ne banalnih prekršaja, nisu obični gradjani. Oni su privilegovani dvorjani jednog gotovo feudalnog sistema. Privilegije, međutim, nisu stekli zbog zasluga za državu, već zbog “zasluga “ za gospodara. A gospodar ima mehanizme da svoje privatne obaveze prema “zaslužnima” preobrazi u državnu zaštitu.
U Beogradu će uskoro biti održani novi izbori, a slede nam i redovni lokalni. Postoji bojazan da bi vlast ponovo mogla da zloupotrebi birački spisak, imali smo prilike da vidimo i slučaj Mala Krsna. Mislite li da će i ovog puta vlasti pribeći izbornim mahinacijama?
Postoje ne samo bojazan, nego i ozbiljne indicije da se nastavlja sa praksom fiktivnih preseljenja sigurnih, često prinudnih sigurnih glasova SNS. Problem je što se time bave samo opozicija i istraživački novinari, a ne tužilaštvo, jer do sada objavljena otkrića novinara odista daju mesta sumnji da se vrše ili pripremaju krivična dela protiv biračkih prava. Da, pripremne mahinacije su u toku i ne mogu se efikasno sprečiti, bez učešća tužilaštva.
Policiju ne pominjem, jer je ona nadležna za prijave prebivališta i neće ići protiv sebe. „Odbrana“ SNS od sumnje zbog organizovane migracije birača je cinična i neubedljiva. Pozivaju se na slobodu kretanja i nastanjivanja. A “kreću” se najsiromašniji i najugroženiji među nama i „nastanjuju“ se, i to masovno na nepostojećim adresama. Nije to sloboda kretanja i nastanjivanja, nego organizovana i ucenjivačka prisila.
Jedan deo intelektualaca društveno se angažova tokom prethodnih izbora, vidimo i dalje su aktivni i prema njihovim najavama biće i u budućem vremenu. Da li angažman intelektualaca može dugoročno da utiče na svest građana?
Ne znam odgovor na ovo pitanje. Ono što mislim jeste da bez svesti o nužnosti promena, promene neće doći same od sebe. Ta svest se ne može formirati bez medijske slobode i, uopšte bez slobode misli i izražavanja. To slobode nam u ovom društvu nisu date, a ni bolja državna struktura ne bi ih tek tako poklonila. Ovde se mora paralelno boriti sa sobom sopstvenim strahovima i predrasudama, kao i protiv politike gušenja demokratije i slobode.