INTERVJU Profesorka Jelena Đorđević: U "ćacilendu" je pomahnitala gomila opranih mozgova. Oni su "udarna pesnica" režima u samrtnom ropcu

Profesorka Đorđević, čije je profesionalno polje delovanja upravo politička kultura, objašnjava u intervju za Nova.rs zašto misli da je u ovom trenutku u Srbiji svaki dijalog sa vlašću nemoguć.

Javnost je prethodne nedelje jako uznemirio odnos vlasti i njenih pristalica prema Dijani Hrki, majki jedne od žrtava nadstrešnice, koja je počela štrajk glađu. Njoj najpre nije dozvoljeno da boravi ispred Skupštine Srbije, gde mesecima bez problema funkcioniše kamp pristalica Aleksandra Vučića, da bi je potom te iste pristalice uznemiravale. Kako vama izgledaju te scene?

Gest očaja, ali i gest neverovatne hrabrosti jedne majke kojoj je korupcija ubila dete bez ikakve nade da počinilac bude kažnjen, po svemu sudeći, bacila je bezprizornu vlast u pomahnitali strah. Putem propagandnih medija ona je tu pomahnitalost prenela na građane u tzv. ćacilendu koji, inače, ne mogu da se pohvale bilo čim što liči na ljudskost. Ta pomahnitala gomila opranih mozgova je svojim nečovečnim ruganjem pokazala samo jad i bedu kao "udarnu pesnicu" režima u samrtnom ropcu. Stotine besprizornih i razularenih plaćenika, na ivici histerije protiv jedne žene.

Šta o nama kao društvu govori činjenica da ljudi iz “ćacilenda" majku koja je na tako strašan način izgubila sina, uznemirava pevajući između ostalog “Pošla majka da potraži sina".

Jad i beda. To je sve bilo najbolji pokazatelj sunovrata društva koje je dozvolilo da upadne u kandže vlasti jednog nezasitog i poremećenog navijača koji je umislio da je bog. Ne znam ko i šta može da opere ovo društvo tog razvratnog zla koje je gonilo one ljude da učine nezamislivo.

“Ćacilend" je odgovor vlasti na pobunu studenata i građana, a Aleksandar Vučić svako malo igra na ivici noža dovodeći pristalice sa svih strana ove srede konkretno pred šator u kom je Dijana Hrka.

Naše društvo, ako ga posmatramo na osnovu bande u ćacilendu izgleda kao ludnica u koju je strpan sav ljudski škart i kako Bojan Pajtic reče antropološki otpad. Zatvoreni u centru grada oni imaju osećaj da su nešto posebno i da im je sve dozvoljeno. Pre svega da slobodno puštaju na volju najnižim nagonima inače isključenih iz onoga što se zove normalan i civilizovan svet. Hrane se parama koje dobijaju i mržnjom koju svakodnevno potpiruju gazda i njegovi kriminogeni štićenici. Ta skupina koja može da simboliše društvo kojim godinama vlada banalni nacionalizam i autoritet jednog čoveka koji je umislio da je on Srbija i tu skaradnu ideju preneo na njegove tužne i besmislene poslušnike ne samo u ćacilendu nego i šire. Kad pogledamo to i takvo društvo sigurni smo da zauvek Srbiji nema spasa. Sreća je da oni nisu društvo u celini tako da svi oni koji su svesni istovremenog besmisla i ludila izmišljotine zvane ćacilend ne samo da ulivaju nadu, već nude izvesnost da će izopačenost koju hrani režim ipak biti pobeđena.

Odnos Vučićevog režima i njegovih pristalica prema Dijani Hrki u mnogima je izazvao neviđen bes i uverenje da sa ovakvom vlašću jednostavno nije moguć nikakav dijalog. Kako da ponovo stignemo do pozicije u kojoj je moguć razgovor neistomišljenika?

Sa ovom vlašću nema dijaloga. Ne postoji zajednički jezik koji bi omogućio komunikaciju. “Oni” i “mi” su dva sveta. Razgovor sa njima bi bio poniženje za svakog ko bi se u njega upustio. Druga priča je što svi znamo da ti povremeni pozivi na dijalog ništa ne znače i da su posledica ulagivanja strancima. Smešno je uopšte da mediji tim pozivima daju ikakav značaj i to u trenucima bespoštednih hapšenja, poziva na prijavljivanje komšija "blokadera" MUP i BIA, svakodnevne dijabolizacije polovine građana ove tužne i razorene zemlje i podizanja borbene gotovosti ćacija u odnosu na majku koja traži pravdu i masu koja je podržava. Oni znaju da je njihova propaganda ubojita, zauzima svako ćoše medijskog prostora i misle da će time onemogućiti celo društvo. Međutim, sigurna sam da količina gadosti koje neprekidno puštaju u etar vređa i odbija i njihove indoktrinisane poklonike jer je teorijski i po zakonu verovatnoće nemoguće da su oni, baš svi, lišeni ljudskosti i morala. Ta propaganda je toliko bolesna da se, bar neki i među njima osećaju uzdmanim.

U kom pravcu mislite da će se razvijati ova sada već jednogodišnja kriza?

Nema dileme da je režim uzdrman sa svih strana. Njima ne pada na pamet da bilo šta učine da stvarno smire situaciju. A i ne znam da li bi im uopšte uspelo jer im narod ni malo ne veruje, a sve je ljući i bes raste svakog dana. Oni će još pojačati sve moguće pritiske, hapsiće ko im padne na pamet, izmišljaće stotine zavera, kažnjavaće škole i univerzitete, otpuštaće ljude …. Bojim se da će to ići do momenta dok se nešto tragično ne desi. Pošto su pokazali šta sve znaju, a i građani su pokazali da neće da stanu, katastrofa je sve bliža dok neko sa strane ozbiljnije ne interveniše ili, bar, ukoliko ima mrvice razuma, oni ipak ne raspišu izbore.