INTERVJU Jelica Minić: Niko ozbiljan u svetu više ne veruje Vučiću

- Za mene je najinteresantnija vest, zahvaljujući poseti predsednika Aleksandra Vučića predsedniku Makronu, da Srbija „ima pare“ i da joj „nisu potrebne pare već sistem“. Dakle, ovo je poseta zahvaljujući kojoj Srbija daje Francuskoj nove pare za: superkompjuter kompanije „Bullsas“, „jedan od najnaprednijih u svetu, koji će biti jedini te vrste u Jugoistočnoj Evropi“, potpisivanje komercijalnog ugovora sa francuskom kompanijom „Almstom“ za izgradnju prve linije beogradskog metroa (aranžman koji je već godinama monumentalna fikcija u najavi), inicijativu oko helikoptera H125 i H145, a gotovo sigurno i francusko angažovanje u dugoročnom rešavanju energetske krize u Srbiji sa svojom naprednom tehnologijim u izgradnji nuklearnih elektrana. Sve je na dugi rok, osim para.

I sve je polovična informacija, kao i obično, jer se ni vladi, ni skupštini, ni javnosti ne podnose izveštaji o direktnim dilovima koje predsednik Srbije pravi sa svojim odabranim partnerima.

Pretpostavljam da je tema francuske firme „Ežis“, koja je bila nadzorni organ za arhitekturu, pa tako pratila radove i vodila građevinski dnevnik i građevinsku knjigu u rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, rešavana na nižim nivoima, kako bi se zaštitila reputacija francuskih partnera.

Pitanje je samo da li će „Ežis“ ostati jedna od tri ključne kompanije angažovane na projektu Beogradskog metroa, zadužena za studije i projektovanje, što bi moglo zabrinuti građane u Srbiji.

Šta Srbija dobija ovim susretom?

- Velike aranžmane po skupe pare? Utišano učešće Francuske u osudama koje su se u do sada najoštrijoj formi sručile na vlasti Srbije iz Evropskog parlamenta i Evropske komisije i mnogih zemalja članica EU? Fasciniranje domaćih odanih birača SNS-a? Ezoteričnu fikciju neviđenog prosperiteta i važne međunarodne uloge, koja se plasira narodu jedne male države, koja opstaje na enormnoj internoj i eksternoj korupciji uporedivoj sa onom koja je održavala evropske prekomorske kolonije pre gotovo čitavog veka.

Na vreme nas je upozorio veliki Arčibald Rajs, ali nismo slušali. Sve je isto, samo njega nema. Možda ima tu samo neke neočekivane mlade generacije koja će promeniti sve? Možda je to moguće?

Da li Aleksandar Vučić sada u francuskom predsedniku traži novog evropskog zaštitnika, pošto se posle usvajanja Rezolucije Evropskog parlamenta i objavljivanja izuzetno oštrog izveštaja Evropske komisije stekao utisak da su mu njegovi dosadašnji bliski partneri iz EPP, posebno iz nemačke vladajuće koalicije, „okrenuli leđa“?

- Po svemu sudeći, nema više nijednog značajnog međunarodnog aktera koji ima poverenja u predsednika Vučića. To je ovih dana brutalno demonstrirala Marija Zaharova, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije, javno prozivajući predsednika Srbije za dvoličnu politiku. Ništa bolji rezultat nije dala ni predsednikova misteriozna poseta Floridi, praćena identitetskim prerušavanjem, da bi se za velike pare ušlo na republikansku konvenciju, kojoj mu je po američkim zakonima bio zabranjen pristup.

Posledice toga ne mogu se zalečiti taman i da se porodici predsednika Trampa ponudi i poruši čitav administrativni centar Beograda, da bi gradili svoje kule i hotele. Utoliko je slučaj Generalštab apsurdniji, groteskniji i sramniji za srpske vlasti, na stranu što je oličenje bezakonja u trenutku kada su takvi slučajevi oličenje nepoštovanja evropskih vrednosti i uslova koje EU postavlja zemljama kandidatima da napreduju prema članstvu. Ozakonjenje nezakonitog. Izvršna i zakonodavna vlast ignorisale su postupak koji vodi pravosudna vlast.

Teško je verovati da američkim partnerima to ne predstavlja baš nikakav problem. EU je rekla svoje u detaljno dokumentovanim rezolucijama i izveštajima, u kojima je evidentno učešće sve brojnijih članova Evropske narodne partije. A vidljiva naplata sa kineske strane tek sledi u nedalekoj budućnosti. Ona je zapravo u toku, samo se vlasti prave da je ne vide, jer se odvija u obliku rudnog i ekološkog devastiranja delova Srbije, zastrašujućim aranžmanima na tržištu radne snage i delovanju kineske policije na teritoriji „suverene“ Srbije. Tek će se zbrajati enormno rastući dug Srbije za kinesko angažovanje u izgradnji infrastrukture, koji se naziva „kineske investicije“. Tu je i kineski doprinos nadstešnici novosadske železničke stanice, koji je, kao i francuski, potonuo u
tami srpskog pravosuđa i isključivoj nadležnosti kineskih sudova za sve nastale sporove.

Francuski predsednik je i proletos posle slučaja „zvučni top“ bio dosta blagonaklon prema predsedniku Srbije, što je povezivano sa pojedinim ugovorenim strateškim poslovima. Da li i sada možemo da očekujemo da će Makron biti „poslednja linija odbrane“ Vučića u EU?

- Ne verujem da bi predsednik Emanuel Makron prihvatio takvu visoko zahtevnu ulogu u EU. No, svaki dobar biznis je dobar biznis (uz izvesna ograničenja). Ipak, kada se pokaže da je neki sklopljeni aranžman, uz svu dobru volju, neizvodljiv, ili da mu prete drastična pogoršanja političkog, pravnog i institucionalnog okruženja u kome treba da se odvija, tu „strateški partneri“, „pravoslavna bratstva“ i „čelična prijateljstva“ vrlo lako odstupaju i pucaju.

Spoljna politika Srbije balansiranja između Zapada i Rusije poslednjih meseci doživljava svoj krah. Naftna industrija Srbije je pod američkim sankcijama zbog ruskog vlasništva, a i Moskva u poslednje vreme javno pokazuje nezadovoljstvo politikom Aleksandra Vučića. Da li i šta sada može Srbija da uradi da popravi tu situaciju?

- Propušteno je previše vremena da se nađe izlaz prihvatljiv za sve uključene gubitnike od američkih sankcija, među kojima su pored Rusije, pre svega Srbija, Mađarska i Hrvatska zbog svoje tranzitne uloge. Pri tom, Srbija nije ostvarila bilo kakav ozbiljan zaokret u poslednje već skoro četiri godine u traženju alternativnih izvora snabdevanja naftom i gasom i ostala je u potpunosti zavisna od Rusije, sistematski se uništava „Elektroprivreda Srbije“ pa smo od izvoznika postali uvoznik električne energije... tako da se srpska glorifikovana klackalica sasvim rašrafila. Tako da je ova tema sigurno imala
svoje mesto u susretu dvojice predsednika.

Srbija je dobila mnogo ozbiljnih kritika iz Brisela u poslednjem godišnjem izveštaju o pridruživanju. Prema vašim procenama, da li je i koliko ugrožen naš put ka Evropskoj uniji?

- Na tom putu mi smo već četiri godine potpuno zaglavljeni. Možda je neko spreman u evropskoj administraciji da baci Srbiji pojas za spasavanje, ali bi time preuzeo veliki rizik, jer bi ugrozio verodostojnost ukupnih procedura u procesu proširenja i za sve ostale kandidate.

Može li nam se desiti da Brisel digne ruke od nas? Da li nam se to možda već desilo, a da mi toga nismo svesni?

- Neće dići ruke od nas, prvenstveno iz geopolitičkih razloga. Iz tih razloga Crna Gora i Albanija su dobile ogroman podstrek da ubrzaju proces pristupanja, u čemu su vlasti i građani visoko saglasni. Zaokružuje se Jadransko more. Ostali na Zapadnom Balkanu koji nemaju izlaz na more su trenutno sekundarni, ali Srbija je u ovim malim relacijama dovoljno velika da napravi velike probleme, pogotovo aku dođe do nasilnog rušenja teško uzdrmane strukture gotovo jednopartijske vlasti.