INTERVJU Janković: Danas „kompletni idioti“ prave Savamalu od cele Srbije

Politika 19. avg. 202121:14 > 21:18
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević

"Potrebno je da opozicione stranke podrže jednog kandidata za predsednika, ali niti je neophodno, niti će se desiti da to budu sve… Najdragocenije što se u ovom društvu sada stiče je energija za promenu. Ona se kod nas sakuplja po 10 i kusur godina", kaže u intervjuu za list "Nova" Saša Janković, bivši ombudsman, osnivač Pokreta slobodnih građana i predsednički kandidat.

Otkrio nam je svoje mišljenje o tome kakav treba da bude predsednički kandidat opozicije, da li beogradski izbori mogu da budu prekretnica, zašto nije kažnjen nijedan policajac zbog brutalnog nasilja prema građanima na prošlogodišnjim protestima, ali govorio je i o slučaju „Savamala“ i oružju nađenom u Jajincima…

Na predsedničkim izborima pre pet godina osvojili ste blizu 600.000 glasova. To sada nekom opozicionaru deluje nedostižno. Da li vidite nekog opozicionog kandidata koji bi mogao da se približi ovoj brojki ili čak da je pređe?

Srbiji treba predsednik svih građana i cele države. Takav treba da bude i kandidat za tu funkciju, a ne opozicioni ili pozicioni. Njegova stranka mora da bude Srbija. Takvog (ili takvu) treba da podrži većina opozicionih stranaka, i to jer je to najbolje za ovu zemlju, a ne da bi bio „njihov“. Naravno da poznajem ljude koji znaju šta je država, imaju proveren integritet i rezultate koji ih kvalifikuju za ozbiljan razgovor, koji jasno vide put Srbije ka boljem životu i kojima politika nije unosan biznis već dužnost prema svojoj zajednici. Moraju da imaju i prepoznatljivost koja je potrebna za uspeh na opštim izborima jer u ovakvim medijskim uslovima javnost neće imati priliku da upozna nova lica, pogotovo ne u pravom svetlu. Mediji su, međutim, pod kontrolom i puni nekakvih drugačijih ljudi, zbog kojih niko nema poverenja u političare.

Dobar deo opozicije vas je podržao na prethodnim predsedničkim izborima. Mislite li da je to recept: da svi stanu iza jednog kandidata? Da li vam to deluje realno?

Potrebno je da opozicione stranke podrže jednog kandidata, ali niti je neophodno niti će se desiti da to budu sve. Šta je uopšte opozicija? Opozicijom se naziva svako ko formalno nije u vladi, makar samo zato što ga čak ni loša vlast neće ili ga se stidi ili joj tako više koristi. Dobar kandidat morao bi takvoj vrsti „opozicionih lidera“ da se zahvali na podršci i odbije je, ako ima integritet potreban da sutra vodi zemlju. Puno sam kritikovan što nisam hteo svačiju (lažnu) podršku. Valjda je danas, tri-četiri godine kasnije, mnogima jasnije zašto. A neki od takvih „opozicionara“ najboljeg kandidata nikad neće ni podržati, baš da bi stvorili utisak kako „nema jedinstva“.

Radim za svet, živim u Srbiji

Čime se danas bavite?
Širom sveta radim sa institucijama za ljudska prava da bolje shvate pitanja bezbednosti, budu otpornije i delotvornije, a službama bezbednosti da bolje razumeju i poštuju ljudska prava i vladavinu prava. U Srbiji živim.

Pravi kandidat, sutra i dobar predsednik, treba da radi samo i baš ono u šta je uveren da je ispravno, a ne ono što mu „recept“ kaže da će da mu donese ili zadrži vlast. Ako mediji puste ljude da vide da to neki kandidat ima u sebi, onda je sve moguće. Zato je borba za uticaj nad medijima toliko bespoštedna, jer slobodni mediji mogu da pročiste politiku od otpada sa svih strana.

Istraživanja pokazuju da bi u Beogradu opozicija ukoliko se ujedini imala šanse da sruši vlast SNS-a. Da li beogradski izbori mogu da budu prekretnica?

Svaki izbori mogu da budu prekretnica, ako postoji dobar novi put da se njim krene. U Beogradu je za mene glasalo zvanično 24 odsto birača (u stvarnosti mnogo više), a gde su još glasovi koji su otišli na druge kandidate sem Vučića? Pitanje je samo da li postoji neko ko taj potencijal za promenu može da iskoristi i to ne samo za smenu ove, već i za pravljenje bolje vlasti.

Jer, najdragocenije što se u ovom društvu sada stiče je energija za promenu. Ona se kod nas sakuplja po 10 i kusur godina – toliko je vladao Milošević, toliko DOS/DS, najmanje toliko će i Vučić. Najštetnije bi bilo proćerdati je i narednih 10 i više godina baciti pod noge nekoj novoj greški – novoj ili staroj fejk ekipi koja će, kada se milion ljudi raziđe posle novog petog oktobra, iako nema nikakvu podršku, ostati da formira vladu – jer je iz politike oterala sve druge. Možemo i moramo bolje od toga.

Da li je situacija na političkoj sceni Srbije danas gora ili bolja u odnosu na period kada ste vi ušli u trku za predsednika?

Lakše je da dođe do promene. Mnogi ljudi koji su verovali obećanjima u borbu protiv nagomilane korupcije, kriminala i partijskih zloupotreba, shvatili su da od toga nema ništa. I da vladini tabloidi bestidno lažu. Dalje, ako stranci imaju (pre)veliki uticaj na dešavanja u Srbiji, a podsetiću da je Evropska unija „greškom“ čestitala Tomislavu Nikoliću pobedu tri sata pre zatvaranja biračkih mesta, da ne pominjem druge, mnogo dublje uticaje, tada je bitno da su strane države koje su na prošlim predsedničkim izborima otvoreno i nepristojno pomagale Aleksandru Vučiću počele da se distanciraju od načina na koji vrši vlast.

Neke od njih sada mu prave kontratežu u njegovoj stranci jer ne veruju u snagu ovakve opozicije, ali to je nova stranputica i od toga nema ništa. I ne treba da bude. Promenu treba da izvedu građani Srbije, za sebe i zbog sebe, a ne jer je tako odlučeno negde daleko.

Prošle godine vlast su uzdrmali protesti, a videli smo snimke brutalnog nasilja policije nad demonstrantima. Međutim, niko zbog toga nije kažnjen. Zaštitnik građana je utvrdio propuste policije, ali se uprkos tome ništa nije desilo. Zbog čega?

Zato što inspirator nasilja nad građanima nisu policajci, već aktuelna vlast, a mnogi rukovodioci policije su kriminalizovane i korumpirane kukavice, nedostojni uniforme koju nose.

Do nas su došle informacije da je policajcu Goranu Stamenkoviću, koji je jedini osuđen u slučaju Savamala, pre priznanja krivice nekoliko funkcionera obećalo legalizaciju njegove zgrade, a Marinika Tepić je izjavila da je prema njenim saznanjima Stamenković imenovao Nikolu Selakovića. Da li vam je nešto od toga poznato?

Ako već moramo da pominjemo neka imena, hajde da pomenemo Slobodana Tanaskovića, čuvara u Savamali koji je umro nakon stresa koji je te noći doživeo. Bitnije od Stamenkovića, sitnog šrafa, jeste da detalji ne zaklone suštinu. Sam Aleksandar Vučić je ljude koji su organizovali Savamalu nazvao „kompletnim idiotima“. Danas kompletni idioti od cele Srbije prave Savamalu, svoju prćiju, a Vučić kao da ne razume da ne vodi grupu navijača-huligana, već državu.

Više javno tužilaštvo u Beogradu je zatvorilo ovaj slučaj, pa bar u vreme ove vlasti nećemo saznati ko je naložio rušenje objekata u Savamali, a sudeći po razvoju situacije ni ko je fizički rušio objekte. Dokle sežu vaša saznanja o ovom slučaju? Da li ste već rekli sve što ste znali o tome?

U politici ništa dobro za mene
Da li biste se ponovo vratili u politiku?
Nikada se ne bih vratio u politiku da bih bio političar. U politiku sam ušao u svojoj 47. godini jer sam znao da, sa dužnosti predsednika, mogu puno više da učinim za svoju zemlju i ljude. Izašao sam iz nje dve godine kasnije, kada sam shvatio da tu priliku nisam dobio, niti sam na putu da je dobijem. Ako ne mogu da učinim nešto dobro za Srbiju, svakako neću biti u politici da bih učinio nešto dobro za sebe – jer tamo i nema ništa dobro za mene.

Bitno je šta sam uradio, a ne rekao. Izveštaj koji sam, uz pomoć saradnika sačinio posle detaljne kontrole, akt je državnog organa koji nikada neće moći da nestane. I u njemu piše da onakvo rušenje i maltretiranje građana, u centru glavnog grada, te prikrivanje tragova koje su moji istražitelji ipak našli, nije moglo da bude izvedeno bez koordinirane sabotaže rada ključnih državnih službi na visokom nivou. Zbog tog izveštaja će jednom odgovarati nalogodavci. Bez njega, bila bi to jedna od milion afera u koju neko veruje, neko ne.

Objavili ste na Tviteru fotografiju oružja koje je pronađeno u Jajincima, u blizini porodične kuće Aleksandra Vučića, a za koje su predstavnici vlasti rekli da je njime planiran atentat na predsednika države. Napisali ste da ste objavili fotografiju, jer je istraga završena. Šta vama/nama govori ta fotografija? Postoji li još nešto što biste mogli da otkrijete, a ranije niste mogli zbog istrage?

Objavio sam je zbog prave, a ne tabloidne nacionalne bezbednosti, jer se sa strahom od ubistva državnih funkcionera nedopustivo i opasno, amaterski manipuliše. Iz fotografije se zaključuje da nije u pitanju nikakva priprema atentata, posebno ne profesionalna. Pre je u pitanju gomila uzeta na brzinu iz nekog depoa i bačena tu da bi se za koji dan napravio medijski spin. Izjava tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova „neka lica smo povezali sa nekim prostorima, neka lica sa nekim predmetima i neka lica sa nekim licima“ ostaje podsetnik koliko su bezbednosne funkcije države srozane. Vučić sutra stvarno može da bude ugrožen, nadam se da će posle ovakvih brljotina ostati bar neko ko će to ozbiljno da shvati.

Zbog takvog pada u poslovima bezbednosti su i u kući u Ritopeku, dok je bila pod video nadzorom službi, ubijani ljudi. Posle takvih „grešaka“, nema šta sa takvim „bezbednjacima“ da se priča. A koreni fijaska leže u igrama poput one na fotografiji koju sam objavio.

U javnosti se vodi polemika o obaveznoj vakcinaciji protiv koronavirusa. Da li bi to bilo suprotno Ustavu?

Naravno da Ustav omogućava obaveznu vakcinaciju pod zakonom propisanim uslovima, pobogu pa svi smo već vakcinisani od niza bolesti i to pod „obavezno“. Ali jedan od tih uslova je da vakcine prođu ceo ciklus testiranja, što vakcine za koronu još uvek nisu. I to ne zato što neko ima zle namere, već jednostavno nije bilo dovoljno vremena za to. Registrovane su za upotrebu po hitnoj proceduri, sa onoliko garancija da su bezopasne koliko je u datom trenutku moguće. I zato ni jedna država na svetu (još) ne sme da ljude prinudi na njih.

I umesto da to lepo objasne i da je je po dostupnim istraživanjima mnogo veći rizik od virusa nego od vakcine, izjavljuje se i radi svašta, a narod se deli po još jednom osnovu – vakcinisani mrze nevakcinisane, i obrnuto. U stvari, i jedni i drugi se plaše da možda nisu doneli pogrešnu odluku, jer država šalje zbunjujuće signale i niko ni za šta nije odgovoran. Kako je moguće da su dozvoljeni koncerti, stranački skupovi, utakmice, a da uopšte nekom padne na pamet da kaže da nevakcinisana deca neće moći u školu?

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar