0
"Zimska kampanja je pomalo neistražena teritorija kod nas, upravo zbog stvari o kojima smo govorili malopre. Aleksandar Vučić suviše obraća pažnju na raspoloženje javnog mnjenja, a posebno svojih ciljnih grupa, da bi dozvolio da se izbori održavaju nekoliko dana nakon što građanima stigne prvi račun za struju u grejnoj sezoni”, kaže u intervjuu za novine “Nova” naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać govoreći o mogućnosti da u decembru imamo vanredne izbore.
Govori i o tome šta može biti najveći problem opozicije, ali i na kojim temama Vučić može da poentira.
Očekujete li da će vanredni izbori biti raspisani i održani do kraja godine?
Uprkos brojnim licitiranjima sa datumima, i dalje mi izgleda izvesnije da izbori budu održani na proleće. Za to vidim nekoliko razloga, posebno ako iz analiziramo iz vizure aktera koji odlučuje o datumu izbora – a to je vladajuća stranka.
Pre svega, na proleće se održavaju redovni izbori u nekih 140 gradova i opština, kao i izbori za Skupštinu Vojvodine. Naša sada već dvodecenijska politička praksa jeste da se za isti dan kada su lokalni i pokrajinski izbori, raspiše ujedno i neki viši nivo glasanja, obično vanredni parlamentarni izbori, kako bi vladajuća stranka na konto popularnosti svog nacionalnog lidera podigla i svoje rezultate na lokalu, posebno u onim gradovima i opštinama gde možda imaju probleme. Onda kada se lokalna i nacionalna kampanja održavaju istovremeno, većina glasača obraća pažnju samo na pitanja visoke politike i shodno tome i glasa, a Vučić u takvoj situaciji dominira. Lokal dakle postaje sekundarna arena.
Dalje, u proleće je planiran završetak i otvaranje više velikih infrastrukturnih projekata po celoj Srbiji, a sumnjam da bi SNS propustila priliku da to politički kapitalizuje u kampanji. Najzad, prethodna praksa nam govori da je proleće tradicionalno najbolji momenat za izbore: ljudi su bolje raspoloženi, prošli su troškovi vezani za zimu, praznike i grejanje, vreme napolju je lepo, prave se planovi za leto – jednostavno rečeno, glasači su srećniji i to je dobro za vlast.
Ukoliko vlast, ipak, odluči da budu u decembru, kome takav scenario ide u prilog? Ima li opozicija šansu da pobedi?
Zimska kampanja je pomalo neistražena teritorija kod nas, upravo zbog stvari o kojima smo govorili malopre. Vučić suviše obraća pažnju na raspoloženje javnog mnjenja, a posebno svojih ciljnih grupa, da bi dozvolio da se izbori održavaju nekoliko dana nakon što građanima stigne prvi račun za struju u grejnoj sezoni.
Sa druge strane, čini mi se da opozicija veruje da bi na što ranijim izborima mogli da iskoriste energiju sa protesta i tako značajno poprave svoj rezultat, ali iskreno nisam siguran koliko je to i dalje moguće. U prevodu, mislim da su potencijalni glasači građanske opozicije više razočarani ishodom protesta i pokazanom nekompetentnošću da se postignu ciljevi protesta, nego što im je u ovom trenutku ostalo energije za masovnu mobilizaciju.
U javnosti se pominje da su Beograd, Novi Sad i Niš gradovi gde opozicija ima najveću šansu za pobedu. Da li delite taj stav i za koji od ovih gradova verujete da može prvi da „padne“, odnosno postane mesto prve velike pobede opozicije?
Veliki gradovi su svakako nešto drugačiji, iz nekoliko razloga. Pre svega, u njima postoji (posebno u Beogradu) solidna koncentracija opozicionih snaga – u smislu funkcionalnih odbora, infrastrukture, aktivista, prepoznatljivih kandidata. Dalje, prodornost nezavisnih medija i interneta je viša. Socioekonomska struktura stanovništva je drugačija, ljudi manje egzistencijalno zavise od poslova povezanih sa državom. A najzad, budući da su to univerzitetski centri, više je mladih. Iz perspektive naše opozicije, logično je usmeriti snage na ove gradove.
Da li bi nastup opozicije u jednoj koloni bio bolje rešenje od dve ili tri ideološki bliske kolone, odnosno koalicije stranaka?
Problem nastupa opozicije u Srbiji jeste što je ista pocepana na dve velike i rekao bih za sada prilično odaljene kohorte stranaka i glasača: građansku i desnu. Da bi nekada skinuli SNS sa vlasti, nužno moraju da sarađuju. Međutim, postavlja se pitanje kako da sarađuju, kada se naprednjaci nalaze u centru političkog spektra i kada su po mnogim zapaljivim pitanjima građanisti i desničari bliži SNS-u nego jedni drugima? Uzmite za primer evropske integracije, ili Kosovo, ili Rusiju. Na svakoj od ovih tema stranke opozicije bi verovatno pre našle zajednički jezik sa Vučićem. Problem je što Vučić to zna i što vrlo brzo može da poseje razdor među opozicijom, upravo lansiranjem tih pitanja. Pa onda, dok se desnica i građanske stranke svađaju oko Kosova ili Ukrajine, Vučić poentira.
A opet je pitanje koliko i unutar ta dva velika opoziciona bloka postoji jedinstvo. Tu pre svega referišem na građanske stranke, koje, uprkos tome što poslednjih dana govore o mogućnosti zajedničkog nastupa, praktično u celom periodu od poslednjih izbora javno šalju poruku nesloge i međusobnih svađa. A glasači to pamte.
Na koliko procenata glasova na izborima može da računa eventualna koalicija stranaka okupljena oko protesta „Srbija protiv nasilja“, a na koliko desnica?
Nezahvalno je govoriti o egzaktnim brojkama, ali rekao bih da se obrasci glasanja nisu previše promenili u prethodnih godinu i po dana od poslednjih izbora, uprkos tome što je postojao značajan potencijal za obraćanje glasačima vladajućih partija. I to posebno u periodima velikog šoka javnosti nakon tragedija u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” i u Mladenovcu, kao i posledičnog lošeg upravljanja tim krizama od strane vlasti. Rast cena je takođe jedna od tema gde smo mogli da uočimo nezadovoljstvo među glasačima vladajućih. Videli smo da Vučić pokušava na razne načine da se obrati tim temama i tako zakrpi eventualne “pukotine”.
BONUS VIDEO: Opozicija predstavila i potpisala dokument „Dogovor za pobedu“
