U intervjuu za dnevni list "Nova" akademik Dušan Teodorović rekao je da Srbija mora da sklopi sporazum sa Kosovom i da usaglasi svoju spoljnu politiku sa Evropskom unijom. On tvrdi da je Srbija pod vlašću Aleksandra Vučića "crna rupa Evrope", te da je Rusija okupirala NIS, dok nas Kina uvodi u dužničko ropstvo.

Govoreći o postavljanju Rašića na mesto ministra u Vladi Aljbina Kurtija, predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristio je rečnik koji nije baš primeren za šefa jedne države. Kako vi tumačite ovu reakciju?

Vučićev rečnik je skandalozan. Aleksandar Vučić je, u suštini, žestoki radikal, najbolji učenik Vojislava Šešelja, došljaka koji je uspeo da u Srbiji poseje seme šovinizma i zla. Zbog opstanka na vlasti, Vučić je obukao evropsko odelo, ali mu stalno iz džepova ispadaju zarđale radikalske kašike. Ne može čovek, zagovornik linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, čovek koji je javno u Skupštini pretio politikom “sto za jednoga” i poslanik koji je Skupštinu Srbije nudio Ratku Mladiću za sigurnu kuću da se suštinski promeni. Može da se pretvara i duži niz godina, ali na kraju, u ključnim trenucima, iz njega progovara zadrti radikal.

A koliko Srbiju može da košta ovakvo ponašanje predsednika?

Aleksandar Vučić nas svakog dana sve više uverava da bi morao da potraži pomoć odgovarajućih stručnjaka. Ja jedino ne znam ko je taj koji predsednika jedne države šalje sa uputom u savetovalište i na preglede. Nepristojno, bahato ponašanje koje je Vučić, po ko zna koji put demonstrirao proteklih dana, nanosi nenadoknadivu štetu i državi Srbiji i građanima Srbije. Dugo pamtim i ne mogu da se setim nijednog šefa države čije je ponašanje bilo kombinacija siledžije, nezrele ličnosti i razmaženog deteta. Srbiju košta ovakvo ponašanje svakog dana sve više i više. Šta biste vi pomislili o zemlji čiji se predsednik tako ponaša?

Prema najavama iz EU dogovor Beograda i Prištine očekuje se do kraja proleća. Mislite li da je to moguće, s obzirom na stavove koje glavni pregovarači iznose javno?

Njihovi stavovi su, kao i stavovi mnogih drugih političara, pre svega, za domaću upotrebu i namenjeni su sopstvenom biračkom telu. Svakako da je moguće postići sporazum do proleća. Setimo se da su devedesetih Milošević, Tuđman i Izetbegović iznosili možda još tvrđe stavove. Kada su tri nedelje bili praktično zatvoreni u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu, Ohajo pojavio se Dejtonski sporazum. Rat u Bosni je zaustavljen i Bosna i Hercegovina je definisana kao nova država na Balkanu. Čini mi se da bi se, posle nekoliko nedelja u Dejtonu,Vučić i Kurti brzo dogovorili.

Šta bi za Srbiju bilo dobro rešenje? Da li je to nemačko-francuski predlog?

Nemačko francuski predlog srpska javnost nije videla. Nije moguće zauzeti stav na osnovu onoga što nam prepričava Aleksandar Vučić. Uvek postoji velika neusaglašenost između onoga što nam Vučić priča i realnosti. Ne znam, kao ni drugi ljudi u Srbiji, šta piše u predlogu, ali znam da bi Srbija hitno morala da povuče sledeće poteze: (1) sporazum sa Kosovom, u čijem kreiranju bi morali da učestvuju s naše strane najbolji eksperti koje imamo; (2) potpuno usaglašavanje spoljne politike sa politikom Evropske unije (3) ulazak u NATO pakt; (4) maksimalno angažovanje vlade, ministarstava, režimskih televizija i novina u cilju promovisanja tačaka 1, 2 i 3. Tokom poslednje tri decenije svi srpski politički projekti su ili propali, ili smo odbijali ponuđena rešenja, iza čega su, po pravilu, dolazila još gora rešenja. Setimo se zagovaranja politike “svi Srbi u jednoj državi”, linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, pregovora u Rambujeu posle kojih je usledilo bombardovanje Srbije, nestale Republike Srpske Krajine i odbijenog plana Z-4, koji je Srbima u Hrvatskoj garantovao čak i sopstvenu valutu (!), setimo se dramatičnih zasedanja na Palama devedesetih na koja je dolazio čak i predsednik Vlade Grčke, strašnog razaranja Vukovara, ili odbijenog Ahtisarijevog plana za Kosovo. Zarad jeftinih političkih poena, opstanka na vlasti, pljačke i privilegija, lažni patrioti okupljni u SPS-u, SRS-u i SNS-u (a u suštini u istoj antievropskoj i anticivilizacijskoj stranci) nastavljaju da nas guraju što dalje od Evrope u zagrljaj despotskih azijatskih režima. Realnost nam kaže da je Kosovo samostalna država. Mi to ne priznajemo zvanično, a niko nas ni ne tera da to formalno priznamo. Duboko sam uveren da bi normalni ljudi uspeli da se dogovore sa kosovskom stranom oko statusa, položaja manjina, očuvanja verskih i kulturnih objekata i ekonomskih pitanja.

Poslednja istraživanja pokazuju da je sve manja podrška ulasku Srbije u EU i da građani pokazuju sve veću ravnodušnost kad se pomene mogućnost prekida pregovora. Ko je kriv za to?

Svakako da je kriv režim Aleksandra Vučića koji je gebelsovskom propagandom preko tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijama na dnevnom nivou indoktrinirao veliki deo populacije lažnim pričama o situaciji na Kosovu, neprijateljskom ponašanju Evrope i Amerike prena nama i velikom prijateljstvu Rusije i Kine. U stvarnosti, najveću pomoć nam pruža EU. Istovremeno, svesniji deo stanovništva shvata da su nam Rusi okupirali naftnu industriju, da su razvili svoju obaveštajnu službu na našoj teritoriji, a da nam Kinezi, u trci za ekstra profitima, truju vodu, vazduh i zemlju i polako nas uvode u dužničko ropstvo. Ako bi se ovako nastavilo ne znam da li bismo pre postali ruska gubernija ili kineska kolonija.

Na početku našeg evropskog puta slušali smo od premijera Zorana Đinđića šta će dogoditi ako Srbija stane. Je li ovo taj pad koji je Đinđić predviđao da nas čeka?

Ne znam da li je to taj pad, ali znam da je Srbija u padu več čitavu deceniju. Svakoga dana padamo sve više. Za nas postaje normalno da je šef države u svojim obraćanjima besan i nevaspitan, da poluobrazovani postaju ministri, da se emitiju rijaliti programi, da kriminalci i ratni zločinci svakodnevno gostuju po televizijama, da se profesorki izmakne stolica, da je rasprostranjeno vršnjačko nasilje, da su gradovi ižvrljani grafitima i da se i dalje baca đubre u reke. Srbija će ili da uspe da se promeni ili će da nestane! Ovakva Vučićeva Srbija je trenutno crna rupa Evrope.

Šta govori o Srbiji to što smo od Đinđićevih priča da “gledamo u budućnost” došlo do Vučićevih “gradonosnih oblaka”, “apokalipsi” i priča o prošlosti?

Vučić je, pre svega, nezrela ličnost. On je potpuno nesposoban da obavlja funkciju šefa države. Koji predsednik države se hvali da ujutru ide na časove ruskog i koji šef države se, pun ponosa, slika sa indeksom privatne škole za košarkaške trenere?! Njegov indeks sa Pravnog fakulteta su pokazivali i po Skupštini. Ono u čemu je Vučić ekstremno vešt je bavljenje politikanstvom na srpskoj političkoj sceni, što uključuje svakodnevnu bezočnu propagandu u medijima, opsenu prostote, lažne biračke spiskove, spregu sa kriminalcima, falsifikovanje zapisnika, podmićivanje birača, sendviče, mitinge, autobuse, itd. Sve njegove priče proističu iz njegove ličnosti, potrebe da ga volimo i potrebe da bude vrhovni poglavar i da brine o nama. Detaljnije o ovome mogu da pričaju stručnjaci za poremećaje u ponašanju ličnosti.

Kako vam deluje sve ovo što smo do sada videli u Skupštini Srbije? Da li je opozicija pronašla način da parira vlastima?

Svaki novi saziv Skupštine Srbije je uvek, za nijansu, još veći cirkus u odnosu na prethodni saziv. Predstavnici režima u Skupštini su mlađi ljudi, Vučićevi vojnici, bez profesionalnog iskustva, bez ostvarenih rezultata u nekoj oblasti, neobrazovani, gladni udobnog života, vlasti i privilegija, spremni da ljude suprotnog mišljenja odmah okvalifikuju kao izdajnike, narodne neprijatelje i strane plaćenike. U takvoj atmosferi rad opozicije predstavlja skoro nemoguću misiju. Opozicija uspeva da ispriča svoju priču do trenutka dok joj ne isključe mikrofon. Pomagao sam u predizbornoj kampanji delovima opozicije, ali danas nisam više uopšte siguran da li je trebalo izlaziti na Vučićeve izbore.

Opet, vidimo da u gradskom parlamentu teško se dolazi do dogovora i kad je u pitanju inicijativa
za smenu Šapića. Šta vam to govori?

Postoje velike razlike u opoziciji. One su uslovljene kako programskim razlikama, tako i veoma izraženim ličnim animozitetima. Vladajući režim to spretno koristi već duži niz godina. Na
žalost, u Srbiji se nije uspelo sa formiranjem šireg opozicionog fronta čiji bi osnovni cilj bilo rušenje Vučićevog režima i uvodjenje Srbije u evropsku porodicu država. Moram da budem optimista i da se nadam da je to moguće.

BONUS VIDEO: Srpski akademik postavio tezu Kosovo u UN istog dana kada i Srbija u EU