Francuske "Rafale" ćemo čekati godinama i platiti tri milijarde evra

Francuski vojni avion u srpskoj avijaciji nije ništa novo. Kontinuirana saradnja dve zemlje traje od 1912. kada su u Francusku na obuku otišli prvi srpski oficiri, koji su obučavani za vojne pilote. Srbija je u Prvi svetski rat ušla sa francuskim avionima, a od 1930. godine u domaće lovačke avione ugrađivani su francuski motori.

SFRJ se pripremala za proizvodnju „malog rafala“, sam Josip Broz Tito je odobrio taj projekat 1977. godine, a 1984. razvijan je projekat domaćeg nadzvučnog aviona „NA“ (Novi avion), koji je bio jednomotorna lakša verzija „rafala“. Planirano je da ovaj avion bude zamena za MIIG-21 u naoružanju JNA, piše N1. 

„Mi smo u istoj temi 40 godina“, istakao je za N1 vojni analitičar Aleksandar Radić, govoreći o odluci da Srbija kupi eskadrilu francuskog proizvođača.

Međutim, Srbija nije jedina koja se odlučila za letelice privatne francuske kompanije „Daso rafal“. Spisak naručilaca raste iz godine u godinu, a kapaciteti proizvodnje su oko 30 aviona godišnje.

Kako su objavili francuski mediji početkom marta, kompanija planira da proširi kapacitete tako da mesečno proizvede tri aviona, što znači da će iz hangara godišnje izaći 36. A samo ove godine naručeno je već 18, bez naših 12 za koje ugovor tek treba da bude potpisan u naredna dva meseca, kako je najavio predsednik Aleksandar Vučić. Prošle godine kompanija je primila 60 porudžbina, a 2022. čak 92.

Radić objašnjava da „Daso rafal“ ne može naglo i drastično da poveća proizvodnju iz više razloga – za to su potrebna ogromna ulaganja, a postoji i problem obučene radne snage koja je potrebna za ove sofisticirane letelice.

Iz tog razloga, najslabija tačka ove nabavke je – rok, ističe naš sagovornik. Dodaje da nije optimista da će avioni stići u Srbiju do 2030. godine i isteka „životnog veka“ postojećih Migova. Zbog toga bi u vojnom vazduhoplovstvu mogla da se stvori „rupa“, napominje.

Kada se uzme u obzira „optimalna preobuka kadra“, Srbiji su potrebne letelice za dve do tri godine, a taj rok je neizvodljiv, rekao je Radić.

Radić ističe da je naša najslabija tačka kada je vojni sistem u pitanju kadrovska politika, a da u slučaju prelaska sa ruskih Migova na francuske „rafale“ postoje mišljenja da je bolje od nule „podići“ pilote i tehničare, nego vršiti preobuku.

„To je ogroman skok u osposobljavanju“, kaže vojni analitičar i napominje da svaki potez u vojnom sistemu mora biti nesebičan, odnosno takav da se odnosi i na vreme kada aktuelni političari više neće biti na vlasti.

Odluku da Srbija kupi „rafale“ doneo je predsednik Aleksandar Vučić, koji je rekao da su to najbolji avioni za Vojsku Srbije. Naveo je i cifru od tri milijarde evra, a državni sekretar u Ministarstvu odbrane Nemanja Starović je kupovinu ocenio kao „najobimniju, najzahtevniju akciziciju“ u modernoj istoriji Vojske Srbije.

U te tri milijarde, ili i više, trebalo bi da uđu avioni, obuka, ubojna sredstva, pripremni paket rezervnih delova, alati i merna oprema, rekao je Radić.

On se slaže sa ocenom da je u pitanju vrhunski avion, ali dodaje da je to složena letelica, koja ima skupe rezervne delove.

„Svake godine suma za život eskadrile predstavljaće lavovski deo vojnog budžeta, njegov najveći deo“, ocenio je Radić.

Hrvati svoje polovne „rafale“, koji su bili daleko jeftiniji (1,1 milijarda evra), otplaćuju na rate. Radić kaže da mi nećemo znati mnogo o našem finasijskom aranžmanu, jer u vojsci nikada nije sproveden tender za nabavku naoružanja, pa ni sada, zbog čega je ovo još jedna „mutna finansijska operacija“.