2
Dvadeset četvrti dan septembra 2000. godine dugo je neopravdano stajao u senci svog mnogo poznatijeg, revolucionarnog srodnika - 5. oktobra. Istina je, međutim, da je "stariji brat" omogućio rađanje "mlađeg": da 24.9.2000. godine na predsedničkim izborima Vojislav Koštunica, zajednički kandidat DOS, nije porazio Slobodana Miloševića "olovkom", ni oktobarski prevrat ne bi mogao da se dogodi. Oni koji su u tim izborima učestvovali i koji su im svedočili to i potvrđuju za portal Nova.rs.
„Sećam se tog dana po mnogim događajima, ali najjasnije pamtim kako je počeo: članovi radikala i socijalista koji su se ujutru okupili u svom sedištu, preko puta stana u kom sam živeo, rekli su mi da dobro zapamtim zalazak sunca tog popodneva – jer je poslednji koji ću videti pre nego što budem poslat na prinudni rad u Aleksinački rudnik“, priča za Novu.rs Srđan Milivojević, tada jedan od osnivača „Otpora“, danas bivši poslanik i aktivni član DS.
Milivojević je, kaže, bio ubeđen da će Koštunica pobediti Miloševića, premda je izbornom danu prethodila dugotrajna i kompleksna priprema.
„Ozbiljno smo se pripremali tri meseca – obučavali čuvare kutija, bavili se motivisanjem naših ljudi da izađu na izbore i slično. U stanju represije neposredno pred te izbore, to je bilo nužno. A uvod u njih bio je nestanak Ivana Stambolića, što je bilo posebno strašno. Ipak, znao sam da je Milošević izgubio kada smo dočekani aplauzom na biračkom mestu. Red je bio dugačak, u njemu stotinu ljudi. Tada sam i poslednji put u životu uhapšen. Policajci su me strpali u „keca“, ali građani su prišli vozilu, podigli ga od zemlje rukama – nisu mu dali da krene“, priseća se on.
„Kad je pao Kruševac, znao sam da je gotov“.
Šta je prethodilo
Sve je bilo spremno za pad Miloševića u septembru 2000. godine, a bilo je i izvesnih noviteta koji su išli na ruku opoziciji. Osim konačnog ujedinjenja u DOS, birači su po prvi put imali obavezu da se svojeručno potpišu u birački spisak, uveden je sprej za obeležavanje glasača, ali i provdine kutije kojima je trebalo da bude onemogućena krađa (ili dodavanje) glasova. Na izborima je učestvovalo svega osam kandidatskih lista, što je najmanji broj učesnika od 1990. godine. Sedam partija nastupilo je samostalno, a jedina koalicija bila je Demokratska opozicija Srbije.
Advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, te 2000. bio je funkcioner DOS. Za naš portal objašnjava koliko je bitna bila sama priprema izbornog dana.
„Naravno, mnogo pre izbora pripremana je akcija kontrole izbora, to smo s obzirom na iskustva shvatali kao jedan od najvažnijih zadataka. Mislim da nikada, ni pre ni posle tih izbora, nije sprovedena tako seriozna aktivnost na pripremi i obuci prave armije kadrova zaduženih za kontrolu izbora. I mislim da je to bio jdan od glavnih ključeva uspeha. Uz to, pripremili smo i sproveli, uz logističku podršku CESID i Centra za liberalno demokratske studije i izuzetno kvalitetnu akciju posleizborne kontrole „Hamlet“ („nešto je trulo u državi Danskoj i bolesno“) koja je obezbedila mnoštvo dokaza za izbornu krađu. I sam sam, par dana posle 24. septembra, kao vođa jedne od sedam, ekipa „Hamleta“ otišao u Prokuplje, sedište veoma delikatne ( jer joj je bio pridodat veliki deo Kosova) izborne jedinicue br.27″, priseća se Šabić.
Uprkos svemu, Milošević je odlučio da ne prizna poraz.
Ali, atmosfera je bila „zrela“ za njegov pad, kaže za Nova.rs Vesna Pešić, jedna od predvodnica opozicije.
„Sazrela je jedna situacija. Morate da napravite da čitavi sitacija sazri. Zamislite Koštunicu koji je bio tih čovek, neuzbudljiv, neobavešten, a opet narod ga je izabrao da on bude taj, i svi su se složili da tako bude. Ne slučajno: sva istraživanja su pokazivala da je jedini kandidat koji je mogao da se suprotstavi Miloševiću onaj sa najmanje negativnih poena“, kaže Pešić.
Groznica izbornog dana
„Sve naše predizorne analize i procene davale su nam razloga za optimizam, a sam tok izbora je to potvrđivao. Mada sam bio visoki funkcioner, član predsedništva jedne od članica koalicije i jedan od koautora koalicionog sporazuma, nisam se kandidovao na tim izborima za bilo kakvu funkciju, ni poslaničku ni odborničku, ali ako ne lično bio sam naravno veoma zainteresovan za tok izbora. Bio sam najodgovorniji funkcioner stranke za praćenje izbora i tokom celog dana bio u kontaktu sa pokojnim Zoranom Šamijem koji je u Koštuničinom štabu bio najodgovorniji za tok predsedničkih izbora i sa ljudima u drugim članicama koalicije koji su pratili parlamentarne i lokalne izbore. Informacije iz tih komunikacija kako je dan odmicao bile su sve prijatnije“, kaže Šabić.
On naglašava da je najveći problem opoziciji bio bojkot izbora od strane Mila Đukanovića, a najveća enigma – izlaznost.
„I zato je bitan, glavni zadatak bilo to da na izbore izvedemo što veći broj birača, a od početka tok izbora je sve jasnije pokazivao da smo u tome uspeli. Lično, kao mislim i većina u okruženju, verovao sam u izbornu pobedu. Ali ne i da je to Miloševićev definitivni poraz. Da je priznao ovaj poraz, uz većinu koju je s radikalima imao u republićkoj skupštini, s Bulatovićem bi napravio većinsku koaliciju u saveznom parlamentu i bio savezni premijer, što je bila objektivno mnogo jača funkcija od predsednika SRJ, i stvari su mogle bitno drugačije izgledati. On je izabrao put koji je brzo doveo do sasvim drugačijeg raspleta i njegovog definitivnog poraza“, dodaje advokat.
5. oktobar – plan „B“
Veoma važna razlika u odnosu na prethodne izbore bio je i spreman set akcija koji bi usledio u slučaju da Milošević odbije da prizna rezultate (što se i dogodilo). Tako je 5, oktobar, zapravo, postao plan „B“ koji je morao biti upotrebljen.Vesna Pešić upravo tako i „čita“ 5. oktobar.
„Vrlo često kad se govori o 5. oktobru uvek se govori samo o revolucionarnom danu. Ali, Milošević je pao 24. septembra. Nije to bila ulična vlast i ulična pobeda, nego izborna pobeda – to je vrlo važno, i tog puta je radila. Do uličnih demontracija došlo je samo iz straha da će on možda pokušati da promeni taj rezultat, pogotovo jer ga je osporavao“, kaže ona.
Ono što je vrlo važno, kaže Srđan Milivojević, jeste to što je opozicija pokazala da izbore dobijaju birači, a ne brojači glasova.
„Milošević nije razvio repertoar krađe kao Vučić, iako je bio oličenje zla, a ovo danas je tek groteska, farsa. Takođe, bojkot izbora koji smo sproveli 1997. bio je vrlo delotvoran i racionalan: da nije bilo bojkota ne bi bilo ni ovakvih izbora 24. septembra. Bojkot tih izbora je bio dobar da se scena iskristališe“, kaže Milivojević, i dodaje da je prednost opoziciji tada bilo i postojanje nezavisnih medija.
Šta je bilo posle
Na pitanje kako je reagovao kada je Milošević odbio da prizna rezultate izbora, Rodoljub Šabić kaže: „Kao i velika većina ljudi – sa ogorčenjem i zabrinutošću. Bilo je jasno da to vodi u krajnje neprijatan rasplet s posledicama koje su mogle biti i veoma tragične“.
Srđan Milivojević, s druge strane, smatra da nije bila Miloševićeva ideja da se rezultati izbora ne priznaju.
„To je bila ideja Mirjane Marković, a, zapravo, iz ove perspektive neko je iz Službi procenio da je ovaj gotov i da mu je rok trajanja istekao, ali da će masovne protesti tek krađa izbora inicirati“, kaže on.
I „dil“ sa Službama bio je deo izborne taktike, podseća Vesna Pešić.
„Imali smo revoluciorani deo, i izbore, ali i pripremu Službi koje su izdale Miloševića. Pa kako Pavković nije krenuo na tenkovima?“, naglašava Pešić.
O posledicama 24. septembra i 5. oktobra nema dilemu:
„Za njih, za one koji su danas na vlasti, to je bila smrt. Otuda njihova monstruozna kampanja koja počiva na tome da su „prethodnici sve uništili“. A oni su, valjda, spasioci“, zaključuje ona.
