Ubitačna analiza: Raspada se sve oko Vučića, stižu na naplatu četiri afere zbog kojih je u problemu sa EU, Kinom, Rusijom i SAD

Piše: Željko Pantelić za Vijesti

Posledično, lider Srpske napredne stranke ne razmišlja ekonomski, već vazalno-imperijalno, što će reći ponizno prema jačima, a bahato prema slabijima ili onima koji nemaju interes ili instrumente da bi doveli u pitanje njegovu vlast.

Odatle snishodljivo ponašanje prema onima koji mogu da ugroze režim u Beogradu (čitaj SAD, Rusija i Kina), dodvoričko prema onima od kojih vlast u većoj ili manjoj meri ekonomski zavisi (čitaj Nemačka, Italija, Francuska i Turska) i arogantno prema onima koji ne mogu efektivno da ugroze vlast (čitaj Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska) ili nemaju takve ambicije (čitaj institucije EU); izuzetak su, naravno, pojedinci unutar evropskih institucija, pre svega kritički nastrojeni evroparlamentarci.

U veoma kratkom vremenskom periodu isprepletale su se četiri afere koje imaju potencijal da uzdrmaju temelje trinaestogodišnje naprednjačke vladavine. Pitanje NIS-a potvrdilo je da u vrhu srpske vlasti imamo ljude koji više vode računa o interesima Ruske Federacije nego Srbije, čak do te mere da ugroze opstanak države Srbije.

Afera Generalštab ukazala je da u Beogradu imamo predstavnike vlasti koji su spremni da falsifikuju ili krivotvore službena dokumenta da bi omogućili poslovne aranžmane sa familijom predsednika SAD koji bi trebalo da impliciraju blagonaklonost američke administracije i povlašćeni status beogradskog režima.

Zataškavanje, opstruisanje i skretanje istrage o padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, osim što ima za cilj da spasi odgovornosti perjanice aktuelne vlasti, ima svrhu i da drži izvan priče Kinu. Takođe, ne treba zaboraviti da je Železnička stanica u Novom Sadu deo kineskog geostrateškog projekta povezivanja grčke luke u Pireju, pod upravom Kineza, i Budimpešte, najvernijeg saveznika Kine u Evropi. U Pekingu ne bi oprostili Beogradu da sudska istraga i presude pokažu kako posluju kineske firme koje u Evropi deluju kao instrument širenja kineskog uticaja i hegemonije, ali i da ugroze njen geostrateški instrument.

Priča o Jadru pala je u drugi plan u poslednjih par meseci, ali će se ona vratiti na površinu pre ili kasnije. Nije reč samo o strateškom interesu eksploatacije jednog važnog resursa za razvoj modernih tehnologija, već i o već investiranom novcu, obećanjima evropskim partnerima, posebno Nemačkoj, i preduzetim koracima koji ne dozvoljavaju povratak na staro bez velikih i dugoročnih posledica.

Pomenute četiri afere predstavljaju svojevrsnu paradigmu spoljne politike Srbije zasnovane na tzv. “četiri stuba”, čiji idejni tvorac nije Vučić već bivši predsednik Srbije Boris Tadić i deo njegovih bliskih saradnika koji danas javno ili manje javno rade za vladajući režim.

Spoljnopolitička megalomanija zvaničnog Beograda neka je vrsta atavizma jugoslovenskog nasleđa i Titove spoljne politike, od Nesvrstanih do prisnih odnosa sa američkom administracijom i sovjetskom nomenklaturom, naravno posle smrti Staljina.

Srbija nema nijednu neophodnu karakteristiku za vođenje aktuelne spoljne politike između velikih planetarnih i kontinentalnih sila: nema geostrateški značaj kao Turska, nema nuklearno naoružanje kao Severna Koreja, nema demografski potencijal kao Indija, nema prirodne resurse kao petromonarhije u Persijskom zalivu, a ne proizvodi ništa strateški važno, kao što, recimo, Tajvan proizvodi poluprovodnike.

Obećavanje Rusiji da će Srbija biti njena “peta kolona” u Evropi, davanje garancija Kini da će Beograd biti sigurni deo transverzale Pirej - Budimpešta, nuđenje poslovnih aranžmana Amerikancima i pomoć oko Ukrajine, fingiranje prioriteta članstva u EU, kao i bratstvo sa Turskom Redžepa Tajipa Erdogana, direktno su suprotstavljeni ciljevi čija realizacija poništava jedan drugog.

Bilo je samo pitanje vremena kada će zainteresovane strane ispostaviti račun vlastima u Beogradu za data obećanja. Imperije mogu da imaju više vazala, ali vazali ne mogu da pripadaju istovremeno množini imperija. To što se s vremena na vreme dogodi da se nekome toleriše dvostruka, trostruka ili četvorostruka igra dokaz je njegove nebitnosti ili privremene imperijalne rasejanosti.

Osnovno pravilo u vođenju spoljne politike malih zemalja jeste da ne postavljaju nekompatibilne i protivrečne zadatke i ambicije, kao i da se lideri tih država ne zanose idejom da njihove zemlje mogu da imaju specijalan status zahvaljujući personalnim odnosima. Imperije nemaju osećanja, i ne praštaju, dok vazali, sateliti i klijenti, to jest njihovi lideri, imaju tendenciju da se samoobmanjuju o specijalnim i prijateljskim odnosima.

Rusija i Kina ne libe se mešanja u unutrašnje stvari drugih država svim raspoloživim sredstvima, od propagandnih preko ekonomsko-energetskih do obaveštajno-vojnih, kad za to imaju interes. Spisak zemalja je dugačak, od bivših sovjetskih republika preko Srbije i Bosne i Hercegovine do Sahela, Bliskog i Srednjeg istoka i Latinske Amerike.

Druga raširena karakteristika među srpskim političarima, bez obzira na to kojoj partiji, ideologiji, svetonazoru ili orijentaciji pripadali, u poslednjih 40 godina jeste ta da nikad ne propuste priliku da propuste priliku i uvek donose odluke sa zakašnjenjem, po pravilu kada je voz već prošao.

Slobodan Milošević je, kad su Slovenci nudili asimetričnu federaciju, želeo unitarnu Jugoslaviju; kada su Slovenci i Hrvati nudili konfederaciju, Srbi su bili za labavu federaciju; kad su u Ljubljani i Zagrebu prelomili da idu ka secesiji, Beograd je predlagao konfederaciju. Sličan scenario ponovio se i sa Srbima u Hrvatskoj koji su, pod pritiskom Miloševića, odbili plan Z-4 i tako dali opravdanje Zagrebu za “Oluju”.

Trend se nastavio i u pregovorima sa Vašingtonom oko Kosova - Beograd je uvek kasnio i pristajao na uslove koji više nisu bili na stolu, a odbijao postojeće; tako se stiglo do Rambujea i bombardovanja Srbije u proleće 1999. godine.

Promena vlasti nije donela zaokret u srpskoj spoljnoj politici, koja je ostala spora, kratkovida i neblagovremena. Razlaz Srbije i Crne Gore odlagan je nekoliko godina, što je doprinelo da Beograd izgubi najpovoljniji talas za proširenje EU. Zatim su vlade Vojislava Koštunice vukle za nos EU opstruirajući saradnju sa Haškim tribunalom.

Poštovalo se pravilo - uvek korak iza: kada je EU tražila da Beograd pošalje dokumenta Hagu da bi Srbija napredovala u procesu EU integracija, srpske vlasti pravile su se gluve i neme. Kada je Brisel podigao ulog i tražio hapšenja manje važnih osoba optuženih za ratne zločine, Beograd je pokušavao da reši stvar dostavljanjem dokumenata. Kad je Brisel zahtevao predaju Karadžića i Mladića, Beograd je hapsio Hadžića, Đorđevića, Tolimira. Kada su iz EU tražili Mladića, Beograd je uhapsio Karadžića.

U pomenutom vodvilju momentum za proširenje EU prošao je, a Srbija se suočila sa novim tegom na putu evropskih integracija - Kosovom.

Po istom principu završava se i afera sa NIS-om. Vučićev režim tačno je znao šta će da se dogodi još u aprilu 2022. godine kada je stiglo upozorenje iz EU. Tom prilikom Unija nije samo upozorila Beograd, već je i ponudila pomoć da Srbija diversifikuje listu snabdevača i partnera u energetskom sektoru.

Beograd je ignorisao sve dobronamerne savete, informacije, sugestije kako da izbegne situaciju u kojoj se sada nalazi oko NIS-a. Štaviše, iz srpske prestonice stizali su na evropske adrese arogantni odgovori predstavnika vlasti koji se nalaze na platnom spisku Kremlja ili su iz nekih drugih razloga ruski “korisni idioti”.

Primera radi, Moldavija je bila u daleko nepovoljnijoj poziciji od Srbije kad je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, a danas je u potpunosti nezavisna od ruskog gasa, dok je snabdevanje naftom toliko diversifikovala da kompanije pod upravom Rusije ne mogu da kreiraju kolaps ili veće probleme.

Razlika je u tome što je moldavska predsednica napustila politiku sedenja na više stolica, okrenula se EU i zatražila pomoć od Brisela. Ta pomoć je stigla i danas je Moldavija energetski nezavisna od Rusije i uskoro će biti ispred Srbije u procesu evropskih integracija.

***