„Treba da se vratimo sada u skupštinski svinjac. Tamo će, na primer, Siniša Kovačević, naš istaknuti pisac, čija će dela živeti i pošto njega ne bude bilo, sa Orlićem i onim farmerom Rističevićem da polemiše o nečemu. Ja sam matora pa se sećam i Slobinog vremena i te nadmoći Socijalista, ali su oni i te kako imali bazičnu ljudsku pristojnost, koja se ogledala u poštovanju prema Mićunovićevom obrazovanju, a imali su i svoje obrazovanje, kakvi god bili. Sada imamo situaciju da se više ništa ne vrednuje. Oni će da dovedu onog nesrećnika sedog, koji će da sriče, jer je profesor koji ne ume da čita, pa će tamo da skiče Belogrliću, Pero, Miko… Mi se vraćamo u taj svinjac. Da li je opozicija uzela dvadeset ili sto dvadeset mesta u Parlamentu, neće mnogo da promeni to što nam se publika podelila na one koji čekaju seks i tuču u Mitrovićevom rijalitiju, i na one koji čekaju ko će koga kako da uvredi i da li će biti neka šamarčina u ovom sazivu Skupštine, odnosno u drugom skupštinskom rijalitiju. Mi nemamo izlaz, neki prozor koji bi nam nagovestio da postoji život van ove septičke jame“, rekla je Biljana Lukić gostujući u podcastu Snaga uma na Nova.rs i istakla kako je upravo taj osećaj besmisla i beznađa, uzrok postizborne apatije.
Biljana je govorila o načinima na koje se manifestuje nerazumevanje političkog života kod ljudi, o potrebama za instant rešenjima, narednom sazivu Skupštine, političkoj apatiji, povlačenju „u svoj mali svet i isključivanju od politike“, ali i o tome kako je svako od nas dužan da se ne ponaša kao Vučić.
„Čovek mora da nađe neki balans u sebi da ga ne pojede nesrećna, ali i da on sam, grozno je što ću to da kažem, ali da ne postane Vučić“, objasnila je Biljana rekavši da je njen ventil vreme koje provodi sa prijateljicom i sa njihovim psima. „On je sazdan od svojih nesreća. Ako mi pristanemo na tu priču da mi budemo sazdani od naših nesreća, a svako ima neku nesreću i nezadovoljstvo. Fali, para, ljubavi, stambenih kvadrata… Ali ako dozvolimo da nas to oblikuje, ili neuspeli izbori, onda smo isti“, rekla je Biljana Lukić koja je na izborima 3.aprila bila aktivna kao posmatračica.
Ako sam im dala glas, nisam poklonila babinu srebrninu.
„Ne možemo da utičemo na okolnost koja je trenutno veća od nas, a to je da imamo zgaženu državu koja nema policiju, pravosuđe i nema ništa. To je jače od nas pojedinačno, ali od nas zajedno nije. Pre nego što krenem da kritikujem, omalovažavam ili spočitavam objektivno ogromne zamerke za naše opozicione stranke, ja krećem od sebe. Šta sam ja uradila, osim što sam posmatrala, navijala, gledala? Ne mnogo. Odakle mi pravo? Nisam od onih ljudi koji potpuno pogrešno posmatraju svet, društvo i politiku, da mislim da zato što je nekima tamo vlast nešto dala, sada meni opozicija treba nešto duguje. Odnosno, da im poklanjam svoj glas, kao da im poklanjam babinu srebrninu, pa da pitam – šta ćete vi zauzvrat meni da date? Uvek glasam za sebe, ne glasam nikad za političku partiju. Glasam za onu opciju koja mi se čini da je najmanje loše“, objasnila je BIljana i istakla da ne može od politike očekivati više nego od života i da nikad ne bi dozvolila da je nezadovoljstvo izbornim rezultatom ili ponašanjem političara odgura u apolitičnost.
„Možda postoje situacije u kojima možete da nađete idealnog prijatelja, idealno zaposlenje, idealno parking mesto, idealan stan i da imate idealno puno para… Ja nisam mnogo situacija u životu sretala u kojima je sve idealno. Onda ne očekujem da mi politička opcija kojoj ću da, kako se to kaže, dam glas, bude idealna“.
Bežanje u svoj mali svet je kukavičluk, a i odvratno je
Tema ove epizode podcasta Snaga uma ticala se našeg reagovanja na razočaranja, pre svega životna, pa i politička, kao i do koje mere nas lako odustajanje i defetizam definišu kao ljude. Kako je objasnila, Biljana nema simpatije prema načinu života koji se danas popularno naziva „povlačenjem u svoj svet“.
„Svi mi pored društvene realnosti imamo i privatnu. Zaista ne znam kako se živi sa minimalcima. Hoću da se ogradim i da priznam da ne znam kako žive ljudi koji se svakodnevno bore jer ne mogu da kupe voće detetu. To je pakao koji je, na moju ličnu sreću, meni ipak nezamisliv. Ako izuzmemo te situacije kojih ima mnogo na nesreću ovog društva, mislim da čovek mora da nađe lične radosti i ličnu bazu da bi mogao da izdrži opštu svakodnevnicu. Jako loše mislim o ljudima koji su odlučili da se u svoju ličnu bazu trajno sakriju. To je moguće. Ja imam te dane. Imam pravilo da se ne uključujem i ne oglašavam na društvenim mrežama kada sam mnogo ljuta i tužna, pošto tada čovek može da izađe iz onoga što je njegovo merilo kako treba da se ponaša. Objektivno, ja bih mogla da se isključim iz opšte realnosti tako što ću da je ignorišem. Ona će mene da šamara, u prodavnici, prevozu, kad mi dete dođe iz škole… A ja ću da pričam da nije to bitno, kao veliki broj ljudi. Mislim da je to lični kukavičluk, a i da je odvratno. To je gledanje svog malenog sitnog prostora, pa svi drugi neka pocrkaju. Kao kada vidiš da na ulici neko leži onesvešćen, pa nastaviš dalje umesto da pozoveš Hitnu pomoć“, objasnila je novinarka i autorka Biljana Lukić.
BONUS VIDEO: Pogledajte ceo podcast „Snaga uma“ u kojem je gostovala Biljana Lukić:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare