Autorski tekst Milana St. Protića: Oči u oči – prvi put s Kristoferom Hilom

Primera radi, ambasador Montgomeri se, posle petooktobarskih promena, javno hvalio kako je, kao mlad ataše u Jugoslaviji, bio zadužen za Slobodana Miloševića i kako ga je ocenio najvišim ocenama. Izvesni Ričards Majls, otpravnik poslova krajem devedesetih, neskriveno je podržavao SPS i njenog tadašnjeg predsednika uzimajući aktivnog učešća u izbornim kampanjama na njihovoj strani. Infamni Ričard Holbruk, stajući uz Miloševića tvrdio je za medije da je „glupo od opozicije što se odlučila za bojkot izbora“, ignorišući flagrantno neravnopravne izborne uslove. Osim po retkom izuzetku (ambasador Voren Cimerman u periodu raspada Juoslavije), američke diplomate u Beogradu bili su rado viđeni sagovornici u krugu bilo koje od vlasti koja je zauzela kormilo ove države i njenih prethodnica.

Nikako se ne sme smetnuti s uma ni to da je u očima Amerikanaca posle Dejtonskog sporazuma Milošević postao „glavni faktor mira i stabilnosti u regionu“. Pamtimo kako se ta njihova idila završila. Bombama po našim glavama, navodi Protić u autorskom tekstu za N1.

Interesantno je, i indikativno, da su dosovci po dolasku na vlast, imali grdnih muka i nesporazuma sa tadašnjim vašingtonskim predstavnikom, ranije pomenutim, Bilom Montgomerijem. Tada su, definitivno, američki pritisci na krhku demokratsku vladu bili najžešći: momentalno i bezuslovno izručivanje optuženih Haškom tribunalu i hitni ustupci Albancima na Kosovu i njihovim težnjama ka secesiji i državnoj nezavisnosti. Bilo je uistinu neizdrživo. Verujte mi, znam iz prve ruke.

Elem, aktuelni ambasador SAD u Srbiji, iako ni izbliza nije Kenanov ili Iglbergerov kalibar, lepo se uklapa u ovu (ne)slavnu američku politiku prema nama. Njemu, očito, ništa ne smeta opresivan karakter trenutnog režima i kult ličnosti njegovog predvodnika. Ne smetaju mu ni zloupotrebe izbornog postupka, ni progoni nevinih ljudi, ne smeta mu ni totalna kontrola medija, ni prostakluk koji se žiri sa televizija i iz novina naklonjenih vlastima. I sam se na tim programima pojavljuje. I vino pije sa notornim tajkunima uz skute autokratskom predsedniku Srbije. Sve to, i još ponešto, mu spada u rok službe. U okvir posla. U njegovu diplomatsku misiju u ovoj napaćenoj zemlji.

No, rekoh, tako je oduvek bilo.

Naša je iluzija verovanje u zainteresovanost Amerike za istinsku demokratiju u Srbiji. Oni, kako vidimo, kubure sa demokratijom i kod svoje kuće. Ovde se, od pamtiveka, rukovode geostrategijskim motivima. Ako je dotična vlast u tom pogledu pogodbena, na pravom smo putu. Od ove vrhuške oni očekuju saradljivost prema međunarodnom statusu Kosova. To je njihov prioritet. Isto se svojevremeno događalo i sa Miloševićem. I sad i onda računali su, i oslanjali se, na autokrate u ostvarenju svojih ciljeva. Napravili su kardinalnu grešku tad, napraviće je i sad. Stara je istina ova. Onaj ko na svojim pogreškama ne nauči lekciju, ponoviće pogrešku. Slepi kod očiju, glasi jedna srpska poslovica.

Ambasadora Hila, ključnog pregovarača na konferenciji u Rambujeu, upoznao sam u Beogradu nekoliko dana pošto je ta konferencija okončana. Ima tome taman četvrt veka.

Evo kako se to zbilo tog prohladnog dana, februara meseca one zlokobne 1999.

Za devet izjutra bio je zakazan sastanak u zgradi američke ambasade u Ulici Kneza Miloša. Dotad sam tu zgradu posećivao isključivo u donjim prostorijama konzularnog odeljenja tražeći ulaznu vizu za SAD. Na gornjim spratovima nikad nisam bio, iako je, da podsetim, ta kuća nekad bila u vlasništvu moje porodice. Oteta simulovanim kupoprodajnim ugovorom, ucenom i pretnjom od strane vlade FNRJ, preprodata je Amerikacima. Oni sa takvim načinom sticanja imovine nisu imali nikakav problem. Naprotiv.

Pred ulazom smo se našli Zoran Đinđić, još jedan lider tadašnje opozicije i moja malenkost. Uvedeni smo i sprovedeni do ambasadorove kancelarije. Unutra su nas čekali, otpravnik poslova Majls i Kristofer Hil. Usledilo je formalno upoznavanje. Zatim sedosmo oko okruglog stola za kafu.

Uvodnu reč dao je Ričard Majls prepunu praznih diplomatskih fraza propraćenih deplasiranim komplimentima nama trojici. Dotad je o srpskoj opoziciji govorio najgore. Nije trebalo mnogo pameti kako bi se shvatilo da im, ovom prilikom, od nas nešto treba. Samo je to moglo biti razlog ovolike učtivosti i nagle pažnje koju su nam Amerikanci ukazali. Ubrzo smo čuli koji je razlog bio posredi. Kristofer Hil nam je objasnio o čemu se radi:

„Mi smo sa predsednikom Miloševićem u Rambujeu postigli dogovor oko sporazuma o budućem statusu Kosova. Od njega smo dobili čvrste garancije da će sporazum biti potpisan za desetak dana u Parizu. Tako je bilo i sa Dejtonskim sporazumom. Zaključen je u Rajt Pitersonu, potpisan je u Parizu. Ne moram da vam podvlačim koliko je to značajan korak za rešenje ovog pitanja i za mir u celom regionu. Time će se, ubeđeni smo, postići neophodan stepen bezbednosti i stabilnosti na traumatičnom području zapadnog Balkana. Vi situaciju i važnost ovoga o čemu razgovaramo razumete jednako dobro kao i mi, ako ne i bolje.

Dakle, ono što je u ovom trenutku najbitnije jeste da svi podržimo i pomognemo postizanje dogovora, to jest prihvatanje sporazuma utanačenog u Rambujeu.

Opšrinije pročitajte na N1.

****