0
Ne jedan, dva ili pet… Neverovatnih 17 metaka je novinar i vlasnik Dnevnog Telegrafa i Evropljanina Slavko Ćuruvija dobio u leđa pre 25 godina. Ministar informisanja iz tog perioda novinarima je nešto ranije oko vrata okačio čuveni “Šešeljev zakon”, koji je davio i ono malo medijskih sloboda. Taj ministar, Aleksandar Vučić, sad je predsednik države, tik uz njegovo rame je ondašnji portparol SPS Ivica Dačić koji je tad, kao što radi i sad, zdušno branio svaki Vučićev potez, a u pozadini i dalje provejava ime Vojislava Šešelja, novo-starog člana ove koalicije. Stanje u medijima danas - isto, samo bez rata.
Danas se navršava 25 godina od ubistva novinara Slavka Ćuruvije.
11. aprila 1999. godine sa 17 metaka ubijen je ispred zgrade u kojoj je stanovao.
I ništa.
Niko nije odgovoran.
Apelacioni sud u Beogradu nedavno je doneo odluku po kojoj su okrivljeni za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije – Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić oslobođeni krivice.
Nije stao svet. Aleksandar Vučić nije podneo ostavku, kako je svojevremeno najavio. U slučaju da Ćuruvijino ubistvo ne bude rešeno.
11 godina od tog obećanja Vučić kaže:
„Kad smo preuzeli vlast razgovarao sam sa medijiskim poslenicima i poručio da niko ne sme da prođe nekažnjeno, ne za ubistvo, već za uvrede na račun novinara, koje ne smete da omalovažavate. Tražio sam da se formira komisija. To je učinjeno, a policija i tužilaštvo su odradili svoj posao kao državni organi“, rekao je on i dodao da je pravosuđe nezavisno po Ustavu.
On je kazao i da ne poznaje nikoga od sudija, koje su donele oslobađajuću presudu, ističući da niko od petoro sudija nije hteo da osudi nekoga na 40 godina pošto je neposredni svedok Branka Prpa, rekla da niko od otpuženih nije pucao.
Predsednik Vučić je 1999. godine u vreme ubistva Slavka Ćuruvije bio ministar informisanja.
U vreme njegovog mandata, 20. oktobra 1998. godine, usvojen je „Šešeljev“ zakon o informisanju, jedan od najsramnijih u istoriji naše države.
Ovaj zakon poslužio je tadašnjim vlastima da se obračunaju sa svim “neposlušnim novinarima”.
Drakonskim kaznama koje nisu mogli da plaćaju, pa im je oduzimana imovina, i redakcijska i lična. Novinari su i zatvarani, a samo šest meseci nakon što je ovaj zakon usvojen ubijen je Ćuruvija.
0
1
0
1
Vučić je uoči donošenja Zakona javno pripretio Slavku Ćuruviji da će Dnevni telegraf biti zabranjen ako nastavi tako da piše.
Tadašnji portparol SPS-a Ivica Dačić branio je novi zakon rečima:
„Ostaće upamćeno ko je odgovarao za izdaju zemlje, neki mediji mogu se slobodno nazvati kvislinškim.“
Zakonu je prethodila Uredba Vlade Srbije kojom se medijima zabranjuje „širenje defetizma“.
Nosila je naziv Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima našoj zemlji i po njoj su nakratko bili zabranjeni dnevni listovi Danas, Dnevni telegraf i Naša Borba zbog „podrivanja odbrambene moći zemlje“.
Redakcije Danasa i Dnevnog telegrafa sudski izvršitelji su zapečatili 14. oktobra zbog „širenja straha, panike i defetizma“, a sutradan je privremena zabrana izdata i za redakciju Naše Borbe.
Postavljanje pečata na prostorije vodio je Miljkan Karličić, pomoćnik ministra Aleksandra Vučića. Kazne su bile ogromne, a trebalo ih je platiti u roku od 24 sata. U suprotnom plenjena je imovina.
Nakon ubistva Slavka Ćuruvije, njegov prijatelj i duugogodišnji direktor RTS Aleksandar Tijanić svedočio je pred istražnim sudijom 11. januara 2007. i rekao da je za ovo ubistvo odgovorna celokupna vlada Srbije, a spominjao je ulogu Vojislava Šešelja i Mire Marković.
“Slavka niko nije mogao da ubije bočno, samo država… znalo se – ubija država, mi ostali smo lovine, oni koji su uz državu su bezbedni… Tvrdim da je bila kolektivno delo, tvrdim da je moguće da je sastav porote koja je donela odluku odgovarala sastavu tadašnje vlade i tvrdim da je državni mehanizam za odstrel organizovao i izveo to ubistvo”, svedočio je Tijanić.
Gde smo danas
Jedan od poslednjih intervjua sa Ćuruvijom uradili su programski direktor N1 Igor Božić i novinarka Danica Vučenić.
Božić o tome za Novu priča:
“Intervju smo radili Danica Vučenić i ja u njegovom stanu u zgradi ispred koje je ubijen. Ćuruvija je tad pričao o njegovim željama da napravi novine koje će biti kritične u odnosu na režim koji je tad ulazio u ozbiljan sukob sa zapadnim svetom zbog bombardovanja. On je prethodno zbog ozbiljih pritisaka jedno vreme štampao u Crnoj Gori, međutim, kad je shvatio da će biti bombardovanja Slavko je anticipirao da će biti uvedean cenzura, što će se ispostaviti tačnim, i prekinuo sa štampanjem novina”, kaže Božić i nastavlja:
“Ubrzo je devedesetdvojka prestala sa emitovanjem, režim je preuzeo stanicu, i svi smo mi izgubili posao. Za novinare tad nije bilo ni bezbedno, ni moguće raditi. Slavko Ćuruvija je dobio informacije da bi bilo poželjno da ode iz zemlje. Podsetiću da je i Zoran Đinđiić tad otišao, jer je dobio iste poruke. Međutim, Ćuruvija nije, jer je smatrao da tako nešto ne može da se dogodi. Pogrešio je”.
Poredeći to i ovo vreme, Božić kaže da osim istih figura u političkom životu, sličnost postoji i u potrebi za kontrolom medija.
“I danas vidim jasnu želju režima da kontroliše medije. Zapravo još od 1998. i Šešeljevog Zakona o informisanju ta želja postoji, izuzimajući onaj period posle 2000. godine i promene režima, kada je tadašnja vlast novinarima i medijima vratila novac za astronomske kazne koje su plaćali. Podsetiću da su neke od njih imale vrednost današnjih nekoliko desetina ili stotina hiljada evra”, kaže Božić i zakljuuje:
“Danas su pritisci na medije takođe izuzetno veliki. Ne mogu se porediti sa ondašnjim, zato što smo tada imali ratnu situaciju. Međutim, i sad postoji veoma izražena težnja da se mediji kontrolišu, da rade onako kako režim misli da treba. Ogroman je pritisak i na novinare, a posebno na vlasnike medija čije poslovanje je ugroženo, koji će se naži na meti tabloida i poslanika koji će ih razapinjati u Skupštini. To je taj model koji smo nasledili iz devedesetih”.
BONUS VIDEO: Slučaj Ćuruvija – Šta bi s obećanjem?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare