0
Uskoro se navršava godinu dana od kako je svet zahvatila epidemija virusa SARS-CoV2, koji izaziva bolest KOVID-19. Za to vreme više od 40 miliona ljudi je zvanično testirano pozitivno, a više od milion je umrlo. Upravo se zbog toga naučnici širom sveta utrkuju ko će da otkrije novu informaciju, lek ili vakcinu
Autorka: dr Ivana Prokić, doktor nauka iz oblasti epidemiologije, koordinator epidemiološkog tima udruženja građana „Ujedinjeni protiv kovida“
Svet je preplavljen rezultatima naučnih istraživanja i njihovih često pogrešnih tumačenja u jedinstvenom svetskom fenomenu koji se naziva infodemija. Glavni razlog tome je što se istraživanja objavljuju na onlajn portalima bez prethodne, preko potrebne, recenzije nezavisnih stručnjaka naučnih časopisa, pa svako sebi daje za pravo da ih tumači na svoj, ne uvek logički ispravan način. Infodemija podrazumeva epidemiju širenja informacija i opasnost da prava naučna istina ostaje nesagledana u moru pogrešnih rezultata i notornih gluposti. Stoga, i posle godinu dana i pored mnogobrojnih naučnih dokaza, čini se da su ljudi svuda u svetu sve više zbunjeni postoji li virus ili je sve zavera, verovati nadležnima ili ne, koja je strategija bolja, poštovati mere ili „neće meni korona ništa“.
Na talasima pandemije isplivali su na površinu i mnogi sistemski problemi, političke manipulacije, nedostaci u zdravstvu, a pre svega, možda najopasniji problemi po čovečanstvo, generalni nedostatak komunikacije i empatije, sebičnost, egocentričnost, neodgovornost, nerazumevanje i netolerancija prema drugima. Razumljivo je da su ljudi usamljeni, anksiozni i jednostavno nestrpljivi da se vrate normalnom funkcionisanju, pa često pribegavaju opciji koja im lično više odgovara i revoltu protiv restriktivnih mera, ne razmišljajući previše o posledicama.
Naravno sve ove pojave nisu zaobišle ni Srbiju, gde, uz sve navedeno, vladaju bezakonje i medijski mrak i gde su spinovanje i zamena teza preuzeli formu „umetnosti“ po principu „zavadi pa vladaj“. U poslednje vreme među članovima Kriznog štaba posebno je aktuelna polemika oko toga da li treba nositi maske ili ne. Hajde da vidimo o čemu je reč.
Doktor Branimir Nestorović, široj javnosti poznat kao član Kriznog štaba, u oktobru je u javnosti izneo mišljenje da je nošenje maski neefikasno u zaštiti od korona virusa, pozivajući se na eminentni američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC). On je preneo vest da je naučnik iz CDC rekao kako 85 odsto obolelih od KOVID-19 kažu da uvek ili često nose maske, što je veliki broj domaćih medija dalje preneo kao senzacionalističku vest, prirodno pokrećući veliku polemiku kod građana Srbije. Nestorović je zatim u narednim danima nastavio da „dokazuje“ svoje tvrdnje da su maske neefikasne, što je opet praćeno novinskim člancima. To su posebno lepo dočekali „antimaskeri“ kao potvrdu svog stava. On je čak izjavio da on sam “ne nosi masku i da ne veruje u tu priču”. Član Kriznog štaba, dame i gospodo, istog onog koji apeluje na građane da nose maske!!! Njegovo, reklo bi se, krajnje neprofesionalno i nepotrebno istupanje je jako dobar primer kako čak i lekari mogu da pogreše u tumačenju naučnih dokaza i tako izazovu konfuziju, a kamoli građani koji u tome nisu i ne moraju biti stručni. Problem ovde jeste u površnosti i potrebi da se još jednom bude senzacija i novi naslov u tabloidu, bez osvrtanja na uticaj po javno zdravlje.
Podsećam, naši uvaženi stručnjaci (prof. dr Slobodan Savić, prof. dr Đorđe Alempijević, prof. dr Srđan Milovanović, prim. dr Elizabet Paunović i prof. dr Aleksandar N. Nešković) su još u aprilu poslali zahtev direktoru i Etičkom odboru Lekarske komore Srbije da postupe po zakonu i izjasne se o Nestorovićevim izjavama i pokrenu postupak disciplinske odgovornosti, na šta još uvek, i pored podsećanja, više od šest meseci kasnije, nisu dobili odgovor. Udruženje građana „Ujedinjeni protiv kovida“ želi još jednom da apeluje na Lekarsku komoru Srbije da odgovori na zahteve i da se javno ogradi od izjava doktora Nestorovića i pokrene pitanje njegove odgovornosti za generalno nepoštovanje mera, širenje panike i pogoršanje javnozdravstvene krize u kojoj se nalazimo.
Ako se otvori članak navodnog naučnika kojeg Nestorović citira, saznaje se da to nije naučnik već istraživački novinar, koji je u nedostatku naučnog razmišljanja sebi dao za pravo da donosi zaključke na osnovu studije koju je objavio CDC, vadeći podatke iz konteksta. Naime, to je studija koja kao glavni zaključak navodi da se KOVID-19 prenosi bliskim kontaktom u društvu, posebno u okruženjima u kojima se serviraju hrana i piće – restoranima i kafićima. Međutim, kao i mnoge druge, ova studija nije prošla nezavisnu recenziju, što meni kao naučniku odmah pali crvenu lampicu da rezultat treba uzeti sa zdravom dozom rezerve, bez obzira na ugled instituta koji je to objavio. Ovo posebno ističem jer u nauci kao i u poštovanju preventivnih mera, pravila moraju da važe za sve podjednako, bez obzira da li ste taksista ili predsednik države. Uz to, u samoj studiji se navodi pet ograničenja primenjenih metoda, što je uobičajna praksa u naučnim studijama, čime se pokazuje da je istraživač doneo zaključke svestan tih ograničenja, sugerišući na oprez pri tumačenju.
Ostavljajući to po strani, ako pretpostavimo da je metod ispravan i da su rezultati tačni, ono što ova studija pokazuje je da su KOVID-19 pozitivni ljudi dvostruko češće boravili u restoranima i kafićima u periodu od dve nedelje pre zaražavanja, u poređenju sa ljudima čiji su rezultati testa bili negativni. A ako izostavimo one koji znaju da su bili u bliskom kontaktu sa zaraženima negde drugde, pozitivni su 2,8 puta više boravili u restoranima i 3,9 puta više u kafićima! Zanimljivo, ovo su rezultati bez obzira na to da li su restorani i kafići u zatvorenom ili otvorenom prostoru. Mislite o tome kad budete hteli na ručak ili kafu sledeći put. Upravo ovo je trebalo da bude vest koju prenose mediji i koja nam potvrđuje potrebu za ograničenim radom ili zatvaranjem ugostiteljskih objekata u borbi protiv širenja zaraze i zaštiti zaposlenih u ovom sektoru. Na ovaj način nauka može da utiče na strategiju jedne države da se prilagodi epidemiološkim žarištima, umesto da zatvara sve građane. Istini za volju, ovo istraživanje je urađeno u Americi na malom uzorku, pa se mogu očekivati određene male razlike zavisno od socio-kulturnih specifičnosti svake sredine.
Kao dodatni rezultat ove studije, pominje se da je 85 odsto pozitivnih prijavilo nošenje nekog tipa maske „često ili uvek“ u periodu od dve nedelje pre zaražavanja. Za ovaj podatak se „istraživački“ novinar uhvatio da „dokaže“ da su maske neefikasne. Međutim, treba znati i da taj procenat nije bio bitno različit od negativne grupe koja je, čak i više – u 88,7% slučajeva nosila maske. Ključna stvar je propuštena kad je ovaj podatak izvučen iz konteksta – ako se uzme da su rezultati tačni, to samo dodaje na poenti same studije: nema razlike u efektu nošenja maske između pozitivnih i negativnih jer su se pozitivni zarazili u restoranima i kafićima, gde da bi ljudi jeli ili pili, moraju da skinu masku! To još više potvrđuju ostali rezultati, ove, ispostavilo se jako zanimljive studije. Naime, nije pokazana ista razlika u boravku u drugim okruženjima kao što su prodavnica, salon, kuća, posao, teretana, crkva, pa čak ni javni prevoz. Možda jer se tamo ne skidaju maske?
Interesantno je još da, gledajući na demografske razlike grupa pozitivnih i negativnih, negativni su imali viši stepen stručne spreme i više imali hronične bolesti, što ih je verovatno navelo da bolje razumeju i poštuju mere prevencije i spreče zaražavanje. Još jedan bitan zaključak ove studije potvrđuje ono što je već poznato: da se virus prenosi bliskim kontaktom sa zaraženima (42 odsto zaraženih je bilo u kontaktu sa pozitivnom osobom) i da su to najčešće članovi porodice (u 50 odsto slučajeva). Ovo naglašava potrebu za preventivnim merama kao što su nošenje maske, izbegavanje skupova i rukovanja, držanje distance i često pranje ruku, a posebno ističe potrebu za dodatnim merama kada je član porodice pozitivan (dodatna dezinfekcija površina i izolacija zaraženih kao i članova njihove uže porodice, provetravanje prostorija, nošenje rukavica itd.).
Nadam se da sam na ovom primeru objasnila ponešto zanimljivo o maskama, ali i kako je vađenje činjenica van konteksta jako opasno, jer sve što je svet čuo o ovoj studiji je: maske ne štite od korone. Tako je i Srbija, zahvaljujući Nestoroviću koji je samo površno preneo „vest“, sada zbunjena što je pogubno za javno zdravlje i za vraćanje poverenja građana koje već dugo ne postoji.
S druge strane, doktor Predrag Kon, možda jedini član Kriznog štaba koji je ipak imao par kratkotrajnih svetlih istupa u javnosti, poslednjih dana govori o tome da maske deluju i apeluje da svi treba da ih nose. Kako je on ranije imao oprečne izjave i često sam sebe demantovao, ume da pribegava zastrašivanju sugrađana, a sad govori suprotno od svog kolege i još jednog člana Kriznog štaba, bilo bi neobično da se ljudi ne pitaju kome verovati. Ironija je u tome što su implikacije onoga što govore Nestorović i Kon u suštini iste: maske treba da nose SVI.
Nestorović tvrdi da maske ne štite od korone, dok Kon naglašava da svi treba da nose maske jer su bitne za prevenciju prenošenja korone. I jedno i drugo je u suštini tačno: dokazano je i oduvek se tvrdi da maska ne štiti u potpunosti onoga ko je nosi, već služi da zaštitimo ljude oko nas i u tom smislu je dobra mera za prevenciju prenošenja virusa i zaravnjenje krive.
Pre svega, važno je shvatiti da je mnogo istraživanja u toku i nove informacije se stalno pojavljuju, pa se samim tim i preporuke menjaju tokom godine. Kako se SARS-CoV2 prenosi kapljicama pri disanju, govoru, kijanju i kašljanju, bitno je biti svestan gde one mogu da završe. U zavisnosti od veličine kapljica, one mogu da dospeju na nas i predmete oko nas, naše ruke, koje dalje prenesu virus na sve što dodirnemo, a u slučaju najsitnijih čestica (aerosola) dospevaju i u sam vazduh.
Ako smo u bliskom kontaktu sa nekim (npr. u redu, u liftu, autobusu, hodamo iza nekoga na ulici ili se blisko mimoilazimo), ili pak uđemo iza nekoga u neprovetrenu prostoriju, kapljice sa virusom mogu preći na nas i ući u organizam preko sluzokože očiju, nosa i usta – veće kapljice stižu do gornjih respiratornih puteva dok aerosoli stižu i do pluća. Ovo nije ništa novo, tako se prenose sve infekcije disajnih organa. Problem kod virusa SARS-CoV2 u odnosu na druge korona viruse i influencu je taj što je pokazano da su osobe zarazne i do nekoliko dana pre nego što dobiju simptome, što predstavlja dodatni problem u suzbijanju širenja. Od karakteristika i količine virusa i našeg opšteg stanja i imunog sistema zavisi da li ćemo se izboriti sa bolešću i biti asimptomatski prenosioci virusa ili ćemo se zaraziti sa lakšim ili težim simptomima, kao i da li ćemo umreti ili ne. Zato ljudi koji govore “meni korona ne može ništa” i “ja se ne plašim korone” kao što to priča lekar i član Kriznog štaba dr Nestorović, pokazuju osnovno neznanje i neodgovornost. Možda su u tom trenutku već prenosioci virusa bez simptoma i možda baš tom rečenicom, a da nisu ni svesni, prenose virus na nekoga ko će teško oboleti ili umreti. Zato svi treba da se ponašamo kao da imamo virus.
Ako nosimo masku, mi ograničavamo raspršivanje naših kapljica i na taj način smanjujemo mogućnost da se ljudi oko nas zaraze. I specijalne maske N95 kao i obične hiruške maske ipak imaju određeni filter i mogu da zadrže jedan deo čestica u oba smera, dok pamučne maske to isto rade sa manjom efikasnošću. Bez obzira na vrstu maske i njene karakteristike, nošenje maske je svakako mnogo puta efikasnije nego kad masku nemamo. Nauka o fluidima je pokazala da je oblak čestica koje iskašljemo 23 puta manji u zapremini ako nosimo N95 masku i sedam puta manji ako nosimo hirušku masku, u poređenju sa situacijom kada nemamo masku. Znatno se povećava rizik od zaražavanja kada samo jedna osoba u prostoriji ne nosi masku, zato maske najviše imaju smisla ako ih SVI nosimo. Posebno bih naglasila da isti princip važi i na otvorenom, ukoliko ne držite distancu. I tačno je da 81 odsto ljudi koji se zaraze imaju blage ili nikakve simptome, i zaista im korona neće ništa, ali zato će oko 19 odsto zaraženih imati težu kliničku sliku, od kojih će neki umreti. Ovo je razlog da svi budemo odgovorni za svoje zdravlje, kao i za zdravlje naših najbližih.
Pokazano je takođe da na uspešnost zaštite nošenjem maski utiče i način na koji ih nosimo. Najčešća greška je nošenje maske samo preko usta, zatim hvatanje same maske rukom da bismo je podesili ili skinuli i stavljanje maske u džep nakon upotrebe, a bez naknadnog pranja ruku. Ako ste u bilo kom trenutku dodirnuli masku, a niste odmah oprali ruke, džaba ste nosili masku kad je virus sada na vašim rukama i svemu što dodirnete. Maska treba da bude ili na licu, preko nosa i usta, ili odložena u posebnu kesicu, a hvata se isključivo za trake oko glave. Utoliko je nošenje obavezne maske kod male dece u školama promašena mera jer oni gotovo zasigurno ne mogu da isprate ovaj proces dezinfekcije, pa su je tako praktično džaba i nosili ceo dan.
Još jedna zabluda je da maske smanjuju zasićenost krvi kiseonikom i time utiču na mozak, što apsolutno nije tačno. Može da se desi da se maska nakvasi kada smo zadihani i njena vlakna nabubre pa teže dišemo sa njom. U tim slučajevima promenite masku ili usporite. Pamučne maske se kao i ruke jako dobro peru sapunom. Pokazano je na drugim korona virusima da običan sapun može da rastvori opnu virusa i time ga neutrališe dok pranje ruku od 20 sekundi omogućava potrebnu dezinfekciju, što može i 70 odsto rastvor alkohola.
Bez obzira da li slušali Nestorovića ili Kona, oni najzagriženiji poštovaoci suprotnih stavova sada govore: „eto vidite da smo bili u pravu“, oni ravnodušni sa olakšanjem prihvataju opciju koja im više odgovara, a oni koji zapravo žele da poštuju mere su samo još više zbunjeni i završe sa maskom ispod brade ili na laktu.
Ne sumnjam da će ova bolest predstavljati značajan problem dok ne dođemo svi do sigurne i efikasne vakcine. Do tada moramo da shvatimo da je najbolji način promena ponašanja celog društva uz mnogo tolerancije i strpljenja. To će biti i jedini način borbe protiv drugih pojava u društvu koje su isplivale na površinu, za koje nažalost nema vakcine. Dok članovi Kriznog štaba treba da shvate da svaka njihova izjava ima težinu i posledicu po javno zdravlje, tako i mi svi treba da shvatimo da njihove odluke (ili nepostojanje istih) nisu više dovoljan izgovor za nepoštovanje nauke i preventivnih mera. Svako za sebe treba da odluči da bude odgovoran. Jedino što treba jeste da naučite da mahnete u znak pozdrava, umesto da refleksno pružite ruku, da se više osmehujete očima i imate na umu da vas gluvonemi sa maskom ne razumeju.
Nositi ili ne nositi maske – pitanje je sad? Nije nikakvo pitanje – nosite masku pravilno, držite distancu i perite često ruke, budite strpljivi i odgovorni. Pomozite lekarima da spasu nečiji život.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
