6
Ne brinem ja za moral Kriznog štaba, već što su njihove greške i prihvatanje političkog uticaja doveli do nepoverenja građana i neprihvatanja mera. Jedino rešenje je da Krizni štab prizna svoje greške i da se krene iz početka, priča za Nova.rs Ivana Prokić, epidemiološkinja iz Beograda, koja već godinama radi u Holandiji. Ova potpisnica apela Ujedinjeni protiv kovida u intervju za Nova.rs objašnjava zašto sumnja da su u izradi vakcine protiv kovida u Rusiji preskočene neke ključne faze.
Nova. rs: Šta su, prema Vašem mišljenju, ključne greške Vaših kolega, lekara, koji su članovi Kriznog štaba?
Na stranu to što je Krizni štab kao takav nastao na diskutabilan nacin, što smo tek pet meseci nakon njegovog osnivanja prvi put videli zvanični dokument o njegovom formiranju, kao i listu članova i što niko ne zna na koji način tačno funkcioniše i donosi odluke. To samo po sebi ne uliva mnogo poverenja, složićete se.Ključna greška medicinskog dela Kriznog štaba, po meni je prihvatanje političkih uticaja, i stajanje iza svake (pa i pogrešne) odluke, kada bi oni kao lekari trebalo da znaju bolje i ne bi smeli sebi to da dozvole.
Nisam ja zabrinuta za njihov moral, već to vodi kontraefektu i gubitku poverenja od strane građana u njihovo mišljenje i nepoštovanje mera. Takođe, zameram i generalnu netransparentnost i neinformisanost o parametrima koji su potrebni da se znaju napamet u borbi protiv epidemije, posebno ako ste epidemiolog u Kriznom štabu. Jedan od mnogih primera je javno priznato neznanje o konstrukciji i sadržaju baze podataka na kojima se zasnivaju sve odluke – od BIRN-ovog izveštaja još uvek niko nije objasnio neslaganja, ni kako funkcioniše baza, bar ne razlozima koji ne vređaju inteligenciju.
Jedan od komentara članova Kriznog štaba je bio da nisu imali uvid u samu bazu i sve njene segmente.
Ako epidemiolog iz Kriznog štaba ne zna kako je tačno dizajnirana baza, ko onda treba da zna? A da bi se takva baza napravila i pokazivala kvalitetne podatke, potrebno je razviti kvalitetan upitnik kojim se prikupljaju podaci o pacijentu i koji se jednako popunjava za svaki slucaj u celoj zemlji; razviti protokol za testiranja (kada raditi koji test, na koji način i kako tumačiti rezultate) i osigurati sprovodjenje istog u celoj zemlji; ispuniti sve tehnicke predispozicije i kontrole kvaliteta da se omogući bezbednost podataka.
Dajem ove primere jer sam već čula dosta slučajeva da nije tako. Evo jedan konkretno, serološki testovi koji pokazuju antitela u krvi, apsolutno ne služe za dijagnostiku i to piše u uputstvu od proizvođača na engleskom.
Batut je u prevodu tog uputstva na srpski izostavio tu rečenicu, i dao slobodnu interpretaciju pa vidimo da se neretko taj test upravo pogrešno i koristi i interpretira. A niko ne zna da nam kaže da li se ti testovi broje u dnevnom izveštaju o broju testiranih.
Samom najavom formiranja „mnogo bolje baze podataka“ premijerka priznaje da ova trenutna nije dobra, tako da ja ne moram dalje da objašnjavam. Trenutni kvalitet podataka je jako loš, toliko da nema smisla raditi bilo kakve analize i upoređivanja.
Odgovarajući na kritike upućene Kriznom štabu predsednik države Aleksandar Vučić rekao je da su lekari, poreklom iz Srbije, koji rade u inostranstvu, dobro došli da pomognu Srbiji, ali da ne treba da kritikuju kako se zemlja bori sa epidemijom, posebno jer je u tom uspešnija od mnogih evropskih zemalja, u kojima ti lekari žive. Šta biste mu Vi, kao epidemiolog iz Holandije, koji je kritikovao način kako se Srbija bori protiv kovida, odgovorili na to?
Malo je licemerno pozivati nekoga da pomogne Srbiji (bilo koga, a posebno ljude koje je ta ista zemlja naterala da odu iz nje), a onda kad se mišljenje i pomoć ponudi, ti ljudi diskredituju sa „šta oni znaju o stanju u Srbiji kad nisu tu“.
Šta u doba interneta uopšte znači nisi tu? Šta bih ja kao epidemiolog drugacije radila da sam u Srbiji?
Imala pristup tačnim i otvorenim podacima? U kovid ambulanti svakako ne bih bila, a nisam sigurna ni koliko je članova Kriznog štaba bilo.
Ali zato znam mnoge sa liste Ujedinjeni protiv kovida koji svaki dan rade u prvoj liniji odbrane. Jel oni smeju da kritikuju kako im zemlja pomaže u borbi? Pomoć koju ja mogu da ponudim je moj doktorat iz epidemiologije, moje znanje i moje misljenje, koje ako se ne slaže sa njihovim, biva diskreditovano? A ja i moje kolege iz dijaspore, bez obzira na sve, bez razmišljanja bismo pomogli, onako kako umemo.
Kada je na početku epidemije inicijativa Tačka povratka pozivala lekare iz dijaspore da se privremeno vrate u Srbiju ako zatreba, preko 300 lekara se odmah prijavilo da bezrezervno, volonterski, pomogne u borbi.
Ne volim ja Holandiju, ja volim Srbiju, u kojoj su svi do kojih mi je stalo i u kojoj sam odrasla i živela do pre sedam godina. Na početku epidemije sam okupila grupu od skoro 80 naučnika, uglavnom doktora nauka iz epidemiologije i srodnih grana iz celog regiona nudeći našu pomoć Kriznom štabu u epidemiološkoj analizi i trazeći pristup otvorenim podacima.
Kakav ste odgovor dobili?
Još uvek nismo dobili odgovor da je našu ponudu iko razmatrao. A Krizni štab i predsednik stalno navode da „svako ko je zainteresovan i ume da pomogne je dobrodošao da se pridruži“, pa mene zanima na koji to telefon zainteresovani mogu da se jave? Kao da je to način pristupanja kriznom štabu! A o uspešnosti Srbije u odnosu na druge zemlje neću ni da govorim, i poredim lažne sa tačnim podacima, babe i žabe.
U Srbiji je zbog mnogih nelogičnosti u postupanju Kriznog štaba naraslo nepoverenje u lekare i strategiju borbe protiv epidemije. Kako vratiti poverenje ljudi u struku?
Mislim da je javno ograđivanje od mišljenja „struke“ iz Kriznog štaba od strane lekara, prvi i ispravan korak ka vraćanju poverenja, ali i integriteta u medicinsku struku. Kao što Ujedinjeni protiv kovida i traže, prvenstveno odgovorni da podnesu ostavke, da se reši „misterija“ sa brojevima i definiše kvalitetna baza podataka na osnovu koje će se donositi odluke.
I pre svega transparentnost! Možda u početku nije morao svako da zna na koji način se donose odluke i formira slika o epidemiji, slušali smo šta struka kaze.
Ali nakon mnogih nelogičnosti, kontradiktornih izjava i pogrešnih odluka baš od strane te struke, ljudi su počeli da se pitaju neke stvari i traže objašnjenja u logici. Kako tamo nisu uspeli da ih nađu, a dokumentacija i detalji o tačnom trenutnom stanju nisu dostupni, naravno da su izgubili poverenje i da imaju mnoga pitanja. I kao rezultat tog nepoverenja, ljudi ne žele da poštuju mere koje taj Krizni stab donosi, koliko god one bile ispravne, što je u stvari najveći poraz.
I šta je, prema Vašem mišljenju, rešenje?
Jedini način je odgovoriti na ta pitanja, priznati grešku i krenuti iz početka. A ne omalovažavati sve koji kažu suprotno mišljenje. Mislim da se mišljenje 3000 lekara, ne sme nikako zanemariti, bez obzira ko su i gde su, i što ih nije 33 hiljade. A kako je ta lista rasla već smo mogli da vidimo promenu narativa od strane političara, od „nekompetentnih i neuspešnih“, preko toga da je to politički napad na predsednika, do toga da smo iz dijaspore pa ne znamo pravo stanje, a kako je rasla podrška lekarima, došli smo i do toga da ćemo da razgovaramo ako bude konkretnih predloga i ako se znaju predstavnici.
Međutim, čini se da je poenta promašena, ne mora sa nama niko da razgovara, nisu lekari postavili nikakav ultimatum i ušli u štrajk, oni redovno dolaze svako jutro, i uprkos svemu, rade svoj posao. Oni samo traže da i vlada i Krizni štab rade svoj posao i ne otežavaju njihov.
Bitno je prestati sa polemikom da li su podaci tačni ili ne i da li krizni štab radi svoj posao kako treba ili ne. To je svima jasno, sada treba napraviti reviziju i plan kako pristupiti problemu na pravi način. To je jedino moguće ako se uključe ljudi iz različitih struka, od lekara i naučnika, epidemiologa, hemičara i fizičara, psihologa, programera, IT stručnjaka i ostalih.
Na koji način bi trebalo da se vodi borba protiv epidemije u Srbiji? Da li opet sa rigoroznjim merama kao na početku epidemije ili dosta labavije i opuštenije kako je bilo u maju i junu?
Mislim da su rigorozne mere, kao što je to bio 24-časovni policijski čas, u slučaju koronavirusa nepotrebne i neodržive. Pored toga što dovodi do porasta pojave drugih oboljenja koja su posledica izolacije, samoće, fizičke neaktivnosti, loše ishrane i stresa (kao sto su npr. kardiovaskularne i psihijatrijske bolesti), ovakve mere donose suprotan efekat od onoga koji želimo da postignemo. Kada ste dva meseca zatvoreni u kuće i nemate socijalni život, prirodno je da prvom prilikom želite da izlazite i družite se. Posebno ako vam nadlezni kažu da je sve ok i je korona pobeđena.
Prava mera je nešto između. Svako treba da bude odgovoran i da teži da ne zarazi sebe i da ne zarazi druge. A najefikasnije mere prevencije su upravo i najjednostavnije: kombinacija pranja ruku sapunom 20 sekundi, fizičkog distanciranja i nošenja maski u situacijama kad distanciranje nije moguće. To već i ptice na grani znaju i može svako da uradi bez obzira koja je mera zvanično na snazi.
A Krizni štab treba da zna pravo stanje i da proaktivno svake dve nedelje, fino podešava mere zavisno od rezultata i da ih aktivno sprovodi i na taj način održava neku kontrolu u okvirima kapaciteta medicinskog sistema, dok ne stigne vakcina kao neko trajnje rešenje. Zato je imperativ imati pravu sliku stanja u aktuelnom vremenu, a ne da bi se sitničarilo o nekim brojevima i tabelama.
Ali pod održavanjem kontrole medicinskih kapaciteta ne mislim da se sve bolnice pretvore u kovid centre, sva raspoloživa radna snaga prebaci da radi na kovid pacijentima i sve podredi njima. Tu bismo došli do ozbiljnog problema redovne nege ostalih pacijenata, da ne pričam o dugim listama čekanja koje već postoje i bez korone. Posledica toga bi bila epidemija ostalih bolesti koja nam tek sledi i koja ce imati jednako značajan uticaj na zdravstvo. Usporiti širenje virusa je jedina opcija i to je odgovornost svih nas, a odgovornost države je da omogući život u takvim uslovima, edukuje ljude i sprovodi mere.
Šta Vi, kao epidemiolog, procenjujete da nas očekuje na jesen?
Vakcina svakako ne, mislim da i najoptimističnije predikcije naučnika ne garantuju vakcinu u septembru kao što to garantuju naši političari. Da bismo imali bezbednu i efikasnu vakcinu, mislim da ćemo morati još da čekamo. Niko sa sigurnošću ne zna kako će se virus ponašati, ali poučeni znanjem o drugim koronavirusima, možemo da očekujemo da se pojavi novi talas na jesen i posebno zimu.
Kažete da je još ne očekujete vakcinu, a šta je sa ovim najavama iz Rusije, gde su saopštili da su registrovali vakcinu. Da li i kada očekujete da ta ruska vakcina uđe u upotrebu? U čiju Vi vakcinu, lično, više verujete? Rusku, britansku ili kinesku?
Verovaću u vakcinu koja je prošla sva moguća testiranja i standardne faze kroz koje mora da prođe svaka supstanca da bi dokazala efikasnost i bezbednost. Bez obzira čija je. Prvo to znači da je bezbedna da se koristi i ne izaziva neželjene efekt, a to se testira na određenom broju zdravih ljudi u fazi 2 kliničkih ispitivanja, drugo da je efikasna protiv ovog konkretnog virusa, što se testira na uzorku zaraženih od kovida.
Ruska vakcina, iako jako optimistično obećanje, nije mogla da prođe sva testiranja u ovom roku, tako da lično sumnjam da su neke vrlo potrebne faze, preskočene. Meni je jasna potreba farmakoindustrije i država da se takmiče ko će da proizvede prvi, ali nikako ne treba to raditi na uštrb jako dobro definisanog procesa testiranja supstance.
U tom smislu nisam sigurna da bih lično želela da primim tu vakcinu jer bih sumnjala u njene kvalitete. Više bih verovala u vakcinu koja već postoji kao supstanca i dugo se koristi za druge bolesti, sa dokazanom bezbednošću, a da sada pokazuje i efikasnost protiv novog koronavirusa. S druge strane, iako su naša očekivanja velika, bitno je shvatiti da bilo koja supstanca koja bude prošla sva testiranja i bude registrovana, verovatno neće biti 100 odsto zaštita jer je virus nov i mnogo toga je nepoznato i nedovoljno ispitano.
Ono što je opasno kod ove ruske vakcine je da počne prerano da se primenjuje i pokaže se da nije efikasna ili, još gore, bezbedna, pa proizvede kontraefekat. Rezultat bi, pored očiglednih uticaja na zdravlje ljudi, bio i nepoverenje u tu i svaku drugu vakcinu, što bi antivakseri jedva dočekali.
Kada govorimo o onome što se dešava na jesen, koliko je opasna eventualna kombinacija koronavirusa i sezonskog gripa?
Hladno i suvo vreme pospešuju transmisiju virusa, prvo zbog toga što se više boravi u zatvorenom i slabije provetrava, ali i zbog toga što imunitet slabi i respiratorna sluznica je oslabljena. Posebno jer je tada i sezona gripa i drugih respiratornih bolesti. Tu će PCR testiranje igrati veliku ulogu da se odvoji korona od ostalih respiratornih bolesti, kao i vakcina za grip da se spreči dodatno razboljevanje. Tako da tu očekujemo povećanu potrebu za testiranjem na koju se treba spremiti. Bez obzira da li je korona ili grip, ako su lakši simptomi u pitanju treba se svakako ponašati u skladu sa preporukama i izolovati se, nositi masku i prati ruke. Svima nam svakako treba mnogo strpljenja i odgovornosti za predstojeće mesece.
Procena pojedinih lekara je da su simptomi i klinička slika kod pojedinih grupa obolelih sada teži nego što je bilo u martu i aprilu. Slažete li se sa tim procenama? Očekujete li da bi možda tokom jeseni ili na zimu simptomi i klinička slika kod pojedinih grupa obolelih mogli da budu još teži?
Ako mislite na procene da deca pokazuju težu kliničku sliku sada u odnosu na mart, mislim da to i nije baš neki trend već slučajnost. Jednostavno se do sada dosta ljudi zarazilo virusom (posebno ako uzmemo u obzir i asimptomatske prenosioce koji se ne testiraju jer nemaju simptome) i statistički gledano verovatnije je da se pojavi i slučaj koji je teži. Prosto nema razloga da se misli da je virus sada posebno „jači“ ili „slabiji“, virus nema tu sposobnost.
Teorijski je moguće da se stvori noviji soj virusa koji je mutirao pa stekao neke druge mogućnosti. Ali svi sojevi koji su se pojavili u celom svetu zajedno, a do sada ih ima jako puno jer virus često mutira, nisu uticali da se pojave posebno različite kliničke slike. Ovo zavisi od opšteg stanja pacijenata koje je generalno zimi lošije, mnoge hronične bolesti „prorade“, imunitet oslabi, ali to nema veze sa koronavirusom specifično.
Da li se i kako Holandija izborila sa epidemijom? Kako se tamo vodi borba protiv virusa? Da li bi neka iskustva iz Holandije mogla da pomognu i Srbiji?
Mislim da nema zemlje na svetu koja može da kaže da se izborila sa epidemijom. U početku niko nije znao šta da očekuje jer je virus nov. Svuda u svetu uspeh u velikoj meri zavisi od građana i poštovanja mera, ali i strpljenja i upornosti.
Holandija se prilično dobro izborila sa prvim naletom, nisu došli u situaciju da su im popunjeni medicinski kapaciteti kao što je to bilo u Italiji. Dosta mera je ublaženo i situacija se pomno prati, ali neke mere su i dalje tu od početka (rad od kuće, držanje distance i posebni uslovi za ugostiteljske objekte).
Međutim sa toplim vremenom i sezonom odmora, ljudi su se opustili i to se odmah vidi u povećanju brojeva zaraženih i hospitalizovanih. Na to je odmah reagovano zatvaranjem granica za neke regije, obaveznim testiranjem na aerodromu, obaveznim maskama na nivou Roterdama i Amsterdama što je bila lična odluka gradonačelnika. Bitno je naglasiti da je ovo svetski problem i da SZO daje iste preporuke za sve, a na državama je da procene kako da ih primene na svoj slučaj. I od početka smo videli različite strategije i različite rezultate. To nikako nije trka ili takmičenje među državama, gotovo da ne može ni da se uporedi.
Različite strategije za testiranje, hospitalizaciju, prijavu pozitivnih slučajeva itd. daju potpuno drugačije rezultate, i ko god pokušava da upoređuje te brojeve bez uzimanja ostalih faktora u obzir (broj stanovnika, gustinu naseljenosti, strategiju itd.), ne zna baš šta priča.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
