2
Već u avgustu 1998. godine scenario za NATO agresiju na SR Jugoslaviju bio je poznat vojnom i državnom vrhu u Beogradu, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Kosovo Onlajn najpoznatiji srpski obaveštajac modernog doba general-major u penziji Jovan Milanović, koji se u tom trenutku već tri godine nalazio na tajnom zadatku u Briselu. Ono što tada, po njegovim rečima, nije bilo poznato, jeste tačan datum napada.
Milanović kaže da su još ’92-93. postojali ozbiljni indikatori da će Jugoslavija biti razbijana sve do komadanja Srbije u njenim delovima, na autonomne pokrajine i centralnu Srbiju. Bili su sasvim dovoljno uverljivi zaključci i očekivao se razvoj događaja u tom pravcu. To je značilo da, kad bude razbijena SFRJ, onda će doći do nekog mira na tom prostoru, ali se neće odustati dalje od pritisaka na novoformiranu državu, za koju se već na neki način koncept nazirao, navodi pomenuti medij.
PROČITAJTE JOŠ
„Kada je posle potpisivanja Dejtona, na način kako je potpisan taj međunarodni sporazum, počela euforija kako su Srbija i Milošević stabilizator i faktor mira na prostoru Balkana, mi smo nazirali dalji pravac nadiranja, odnosno projekat koji će NATO realizovati preko naše zemlje u ostvarivanju svojih interesa i ciljeva na prostoru Bliskog istoka, Severne Afrike, Sredozemlja, Srednjeg istoka i tako dalje“, govori on za „Kosovo Onlajn“ i dodaje:
„Strategijom NATO iz 1990. godine koja je usvojena u Rimu, projekat je bio da će NATO nastupiti u pet mogućih narednih etapa. Mi smo bili prva etapa, u koju bi trebalo, na bilo koji način, milom ili silom, instalirati svoje snage i pozicije i stvoriti uslove za privlačenje ključnih potencijala prema Severnoj Africi, Sredozemlju i Bliskom istoku. To je ta druga etapa, sledeća je Srednji istok i južne sovjetske države, muslimanske. Četvrta etapa je prići Kini i peta je intervencija bilo gde gde su američki interesi ugroženi, u vazduhu, na moru itd.“
„Mi smo bili prva etapa na kojoj je NATO planirao da instalira svoje snage. Pokušaj je bio da se promenom sistema, dođe do tog rešenja. Tu je dolazilo u obzir i povlačenje snaga sa prostora Nemačke i lociranje na našem prostoru. Ukoliko do toga ne dođe, onda će krenuti u oružanu intervenciju. U Generalštabu i državnom vrhu smo 1995. godine doneli krucijalni zaključak da predstoji priprema etape za intervenciju NATO na prostoru Jugoslavije. Izveden je zaključak da je potrebno NATO, da kažem uslovno, staviti pod prismotru. Do tada nikada nismo imali diplomate ovog ranga, kao što sam ja bio ili legalne vojne atašee u Briselu, radi praćenja struktura NATO. To su bile velike strateške greške, imali smo vojne izaslanike u Etiopiji, u Libanu, u Angoli i tako dalje, ali ne i u Briselu“, objašnjava.
„Tada smo tražili najbolji način, model, kako instalirati predstavnika jugoslovenske vojske na tom prostoru. Pokušaj je bio da se zvanično, kao i u drugim zemljama uputi Belgiji zahtev za dozvolu, da se naš vojni izaslanik akredituje tamo, ali smo znali da do toga neće moći da dođe, jer smo tada bili pod sankcijama i diplomatski prag naš u Briselu je bio na nivou otpravnika poslova. Nismo imali ni ambasadora pri Evopskoj uniji, ni ambasadora u Belgiji i ako bi došao zvanični vojni izaslanik, on bi prevazišao nivo diplomatski koji imače država tamo ima kao diplomatsko predstavništvo. Pošto to nije uspelo, onda je doneta odluka da se u našoj misiji pri Evropskoj uniji instalira oficir sa odgovarajućim kvalitetima, znanjem, iskustvima, itd, i da ode u tu ekonomsku instituciju, koja nema mehanizam da može da odbije i ja sam početkom 1995. otišao tamo“, govori za pomenuti medij.
Kako kaže, bio je poznat scenario za agresiju.
„Generalštabu je bio poznat scenario za agresiju. Bio je poznat i okvirni obim snaga. Međutim, nije bio poznat tačan datum. Oni su (NATO) već početkom septembra planirali da krajnji mogući datum početka agresije može biti samo početak oktobra. Zato što su čitavo leto analizirali meteorološke prilike unazad, otkad se prate prilike na tom prostoru, i računali da će ući u jedan period gde su kraći dani, kada nastaju klimatske promene u smislu pojave magle, snega, jer je planinsko područje u pitanju. Smatrali su da je njima potrebno nekoliko dana da završe i da bi najkasnije do sredine oktobra trebalo da stvore scenario za početak. Izdata je direktiva da se pristupi realizaciji tri plana u tri etape. Jedna je da države članice prijave učešće u brojčanom smislu vazduhoplovnih i kopnenih snaga, druga etapa je da se stave u najveći stepen pripravnosti i treća je kada se izda direktiva za početak strategijske operacije, odnosno agresije“, objašnjava on i dodaje:
„Imao sam informacije da je mogući termin prva polovina ili druga dekada oktobra. Tu više nije bilo nikakve dileme, zato što sam imao i podatke kako se odvija narastanje njihovih snaga. Međutim, oni su imali jedan veliki problem unutar NATO, a to je da jedan deo članica nije imao poverenje u Ameriku i Veliku Britaniju kao nosioce toga, da će to trajati nekoliko dana i da su se plašili da se uvuku u jedno blato, u jedan glib, koji će trajati možda i u toku zime, što je bilo opasno za dobijanje saglasnosti u svojim parlamentima, koji donose odluku. Isto tako i pitanje kakve će posledice biti na u narodu, kakva će reakcija biti. Nisu imali i iskustva, a na kraju nisu mogli ni da onjasne kakav je to interes, recimo jedne Španije, koja je članica NATO, da dođe da bombarduje ili da dovede kopnene snage na prostor Jugoslavije ili recimo Grčke koja ni najmanje nije imala nameru, planirala, niti učestvovala u tom smislu. To je komplikovalo celu situaciju i oduzelo im je vreme. Bio je problem i sa Nemačkom koja je u to vreme imala parlamentarne izbore i nije bio još uvek konstituisan parlament. Onda je Klinton pozvao lidere dve partije, Demohrišćanske i Zelenih da dođu u Vašington i jednostavno im iščupao uši i rekao im, sazivajte parlament i donosite odluku. Pazite, Zeleni su se čitavo vreme suprostavljali i gađali su jajima one koji su propagirali agresiju, a na kraju su pristali. Joška Fišer je posle bio jedan od ključnih zločinaca i nosilaca strašnih aktivnosti protiv Jugoslavije i pobornik agresije“, rekao je i dodao:
„Datum agresije sam konačno utvrdio 29. septembra. Otišao sam u NATO, u jednu delegaciju, kod njihovog diplomate na visokoj funkciji, s kojim sam inače bio dugo u kontaktu, pred sam kraj radnog vremena. On me je primio, a ja sam se u jednom trenutku i pokajao što sam došao, bojavši se da sam ušao u neki zamku, ali nisam imao kud i rekao sam idem, to je jače od mene, ja to moram završiti. I pre toga sam imao okvirno termin, ali je bio u okviru 15-20 dana, što je mnogo za naše pripreme i sve ostalo iako su naše snage bile na položajima već. Odmah me je pitao što sam došao, otpustio svoju šeficu kabineta i rekao joj da nam ostavi vino. Video sam da je crven u licu i rekao mi je: „Ajde sedi častim, dobio sam funkciju ambasadora“.
Ceo intervju možete pročitati na sajtu „Kosovo Onlajn„.
Izvor: KosovoOnline
