10
"Budim se ujutro, totalno dezorijentisana, ne znajući šta se prethodno veče izdešavalo... Ulazim na Instagram, kad ono šok! Nalazim se u grupnom dopisivanju i osobe od prethodne večeri postavljaju moj snimak gde se iživljavaju nada mnom! Snimak nikada nisam imala snage da pogledam, ali sam shvatila iz njihovih komentara.."
Ovim rečima svoje bolno i teško iskustvo podelila je jedna korisnica društvene mreže Tviter o tome kako je postala žrtva „spajkinga“ ili, što bi se narodski reklo, „neko mi je stavio drogu u piće“.
Veliki broj iskustava koje su žene pre nekoliko dana podelile na jednoj Instagram stranici o tome kako im je sipana droga za silovanje u piće, motivisalo je i druge žrtve da podele ono kroz šta su i same prošle, a sve sa ciljem kako bi se podigla svest o ovoj vrsti nasilja i zloupotrebe.
Ispovest korisnice Tviter naloga „spajking žrtva lično“ prenosimo u celosti:
„Mislila sam da nikada neću pričati na ovu temu, ali došao je i taj dan kada ću konačno moći podeliti svoje iskustvo, bez straha da će saznati moji roditelji, okolina, jer su oni konačno upućeni u celu priču, a ja sam se konačno oslobodila da pričam o ovome.
Poslednjih dana se potegla tema o spajkingu, narodski rečeno ‘neko ti je stavio drogu u piće’. Pre tri godine bila sam žrtva istoga, ali u to vreme toliko je bilo sramota pričati o tome, strah + pretnje i još plus misao da si sama kriva za to što ti se desilo…
Priča počinje pre 4 godine, kada sam imala 20 godina (danas imam 24), mlada, naivna, lakoverna, večiti optimista, osoba koja neizmerno veruje ljudima, iz manjeg mesta doseljavam se na studije u Novi Sad.
Dolazim u Novi Sad sa već očiglednim emocionalnim disbalansom, ali u tom momentu, niko ne pridaje značaj mom izmenjenom ponašanju, već se sve pripisuje lenjosti i pubertetu.
Nažalost, prošle godine sam saznala da sam se u tom periodu već uveliko borila sa ozbiljnom depresijom i anksioznim poremećajem. Tada to nisam znala, nisam znala čemu da pripišem to moje ‘čudno i drugačije stanje’.
U Novom Sadu započinjem studije prava na opštem smeru na Pravnom fakultetu, upadam na budžet. Taj fakultet koji je bio moja želja od petog razreda, a Novi Sad je bio grad u kojem želim da pronađem sebe, nađem duševni mir i započnem svoj samostalni život.
Zaljubljujem se u momka sa kojim sam imala turbulentan odnos i sve počinje u decembru iste godine kada sam se doselila na studije.
Da skratim uvodnu priču, puštala sam njegovo društvo u svoj stan da bih što više vremena provodila sa njim, jer je on bio izuzetno vezan za svoje društvo i mnogo vremena provodio sa njima.
Jedne večeri, bila je moja (tada sam mislila da jeste) drugarica iz Amerike i puštam ih da bi se ona upoznala sa njima i da bismo se družili, jer je ona osoba koja izuzetno voli novo društvo i veoma je komunikativna.
U jednom momentu gubim pamćenje, i budim se ujutro, totalno dezorijentisana, ne znajući šta se prethodno veče izdešavalo, a ona užurbano ustaje bez reči i odlazi (nikada mi se posle toga nije javila).
Ulazim na Instagram, kad ono šok! Nalazim se u grupnom dopisivanju i osobe od prethodne večeri postavljaju moj snimak gde se iživljavaju nada mnom! Snimak nikada nisam imala snage da pogledam, ali sam shvatila iz njihovih komentara i zaj**ancija o čemu je reč.
Narednih dana počinju da mi se javljaju ljudi iz raznih delova Srbije i nude mi nepristojne ponude zbog dotičnog snimka… Snimak je proširen i nisam mogla u tom momentu ni da zamislim dokle je sve stigao…
Pretim dotičnim osobama prijavom, ali oni mi govore da nemam šanse, da imaju oni svašta nešto da kažu o meni (tada sam duboko već upala u problem sa alkoholom), imala sam tajne i laži prema roditeljima i plašila sam se neizmerno.
Padam sve više u depresiju, nemam snage da ustanem iz kreveta, ne mogu sa spavam zbog svakodnevnih paničnih napada, na kraju pokušavam samoubistvo… Tražim stručnu pomoć, prolazim kroz komplikovanu birokratiju, šetam od jednog do drugog psihijatra.
Zbog pogrešnih dijagnoza i pogrešnih lekova, gubim prijatelje jer do svih dolazi snimak, nailazim na osude, nerazumevanje, nepristojne ponude, odbacivanje.
Zatvaram se u sebe i svakim danom mi biva sve gore. Živim sa time dve godine, bez ikakve volje za životom, nisam imala snage da obavim normalne ljudske potrebe kao što su tuširanje, izlazak iz stana itd…
Napuštam fakultet koji sam toliko dugo želela i borila se za njega, ja koja sam bila odlična učenica u osnovnoj i srednjoj školi bez forsiranja i pritiska roditelja…
Posle drugog pokušaja samoubistva, za koje su saznali i moji roditelji, vode me kod lekara koji me je jedini shvatio, shvatio je odmah srž mog problema, postavio pravu dijagnozu i konačno se nešto pomera sa mrtve tačke.
Mislila sam da nikada neću pričati na ovu temu, ali došao je i taj dan kada ću konačno moći podeliti svoje iskustvo, bez straha da će saznati moji roditelji, okolina, jer su oni konačno upućeni u celu priču, a ja sam se konačno oslobodila da pričam o ovome.
— spajking žrtva lično (@spajking_zrtva) December 25, 2021
Dijagnoza: teška depresija i generalni anksiozni poremećaj, nivo serotonina 9,0 (normalne vrednosti su od 50 do 250), dobijam inekcije serotonina, medikamente i povlačim se totalno, nabavljam kuče, zapošljavam se i život mi se sveo na kuća-posao i šetanje psa. Roditeljima se konačno otvaram i iznosim svoj problem zajedno sa svojim psihijatrom i nailazim na potpunu podršku, razumevanje. Pada mi kamen sa srca.
Ali ostaje tu mala praznina. Ne izlazim na sastanke, momka nemam, nemam poverenja u ljude, plašim se da odem u izlazak, kafić, okrećem se potpuno sebi i svom psu, sa svoje 23 godine započinjem, što bi moj lekar rekao, ‘penzionerski’ život.
Zaboravljam da kažem da su osobe koje su to uradile, ‘mamini i tatini sinovi’, koje ‘ceo grad gotivi’ i vode se mišlju ‘ko će verovati toj ludači i k*rvi, a nažalost i mene su ubedili u isto…
I dan danas ne znam da li mi je stavljena droga u piće ili mi je dodavan alkohol, ali to mi u prethodnom periodu nije bilo ni važno, bilo mi je samo važno da se ja potpuno oporavim.
Poenta moje priče je da podstaknem devojke, ako im se nažalost ikada išta slično desi, da ne dozvole da budu uplašene, koliko god teško bilo, ako sumnjaju nešto odu odmah u nadležne institucije, instistiraju na testovima da bi mogle dokazati kasnije…
Jer nažalost, svi smo upućeni u stanje birokratije i njene mane, tako da devojke, niste krive ni za šta, svakome se može desiti, a nasilnici treba da se terete za svoja nedela!“, navela ja ova korisnica.
Podsetimo, buru na mrežama podigla je ispovest jedne Novosađanke na Instagram stranici Ovarijum, gde je opisala da je njoj i drugarici sipana droga u piće u jednom noćnom klubu, što je shvatila tek kada je došla kući kada se njena drugarica bukvalno onesvestila u krevetu.
Njihova svedočenja pokrenula su lavinu drugih, a sa gotovo identičnim pričama i iskustvima javljale su se i druge devojke i iz drugih gradova, što može da ukaže i na to da je ovaj narkotik široko rasprostranjen u celoj zemlji, a da žrtva može biti bilo ko.
Bonus video: Zaplena 750 kg narkotika u Nišu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
