11
Nakon što je na suđenju za ubistvo boksera Andrije Lakonića u beogradskom klubu "Nana" iz marta 1990. po prvi put obelodanjeno da su za Državnu bezbednost (SDB) najprljavije poslove obavljali visokorangirani kriminalci, u žižu javnosti dospeo je i tadašnji inspektor za maloletničku delikvenciju u gradskom SUP -u Miroslav Bižić, koji je obeležen kako navodna veza sa svom trojicom aktera slučaja "Nana", kao i čovek koji je povezivao gradsku policiju i SDB. Brojna pitanja ostala su pod velom misterije i zbog činjenice što je Bižić, nekoliko godina kasnije, ubijen u sačekuši ispred "Starog Merkatora" na Novom Beogradu, a nalogodavac i izvršilac do danas nije uhapšen.
Da diskoteka „Nana“ nije bila samo mesto za provod, već i za razmenu kriminalnih, obaveštajnih i policijskih informacija, javnosti je postalo jasno neposredno nakon ubistva Andrije Lakonića, krajem marta 1990. godine.
Za ubistvo Lakonića optužen je bio Darko Ašanin, koji je u oktobru 1990. godine oslobođen svih optužbi, a istraga se vodila i protiv Veselina Vukotića, za koga nisu bili pronađeni nikakvi dokazi. Vukotić je posle dešavanja u „Nani“ pobegao u inostranstvo.
Sva trojica su, prema tadašnjim pričama, kobne večeri sedeli u klubu zajedno, a dovođeni su u vezu sa likvidacijom albanskog emigranta sa Kosova Envera Hadrija, koji je mesec dana ranije ubijen u Briselu.
Ubistvo u „Nani“ označeno je kao početak sukoba između savezne i republičke policije, gde je važnu ulogu imao i GSUP, ali i Savezna državna bezebednost, za koju su trojica aktera u toj priči povremeno angažovani za „određene“ poslove u inostanstvu.
Nekoliko meseci pre afere „Nana“, Veselin Vukotić uhapšen je kada je u redovnoj saobraćajnoj kontroli otkriveno da za njim postoji sudska poternica. Vukotića je tada „na revers“ iz pritvora prema urbanim pričama preuzeo upravo Miroslav Bižić, da bi mu navodno, nakon zločina u „Nani“ pomogao da pobegne u inostranstvo.
Bižić je prisustvovao uviđaju u Nani, a takođe, prema pojednim navodima, učestvovao je i u predaji Darka Ašanina i još jedne osobe. Međutim prema tadašnjim pričama kriminalistička policija je sumnjala da je Bižić sakrio Veselina Vukotića, koji je već pobegao u inostranstvo, zbog čega se on plašio da će biti uhapšen iako ta tvrdnja nije bila tačna.
Nekoliko dana kasnije, to se upravo i desilo. Bižić je priveden, a ubrzo je u nekadašnjoj „Politici Ekspres“ izašao naslov: “ Uhapšen jedan od načelnika uprave u Gradskom SUP-u“. Posle toga je usledio skandal, a priče o sukobima dve policije. postale su sve prisutnije u javnosti. Govorilo se da je tadašnji ministar Radmilo Bogdanović, po svaku cenu želeo da se oslobodi Zdravka Mustaća, šefa Savezne državne bezbednosti, koji je ubrzo otišao u Hrvatsku i postao zajedno sa još jednim visokim funkcionerom SDB tvorac hrvatskih obaveštajnih službi.
Bižić je tokom suđenja tvrdio se ne oseća krivim jer je Vukotića oslobodio iz pritvora, po usmenom zahtevu Božidara Spasića, tadašnjeg operativca DB. Tada je obelodanio i to da je Vukotić bio predviđen da za DB obavlja određene zadatke, odnosno da je njihov čovek.
Inače, ceo slučaj „Bižić“ zasnovan je bio na izjavama nekolicine radnika SDB. Bižić je u zatvoru proveo više od mesec dana, a samo suđenje bilo je farsa, jer se više govorilo o angažovanju kriminalaca za SDB, saradnji pojednih pripadnika GSUP- a sa SDB, pomoć oko dobijanja falsifikovanih dokumenata. Sud je Bižića ipak oslobodio i on je posle završetka procesa tokom kojeg je bio suspendovan momentalno dobio otkaz.
Bižić je napustio policiju i počeo da se bavi detektivskim poslovima, posle otvaranja agencije.
Navodno priča postoji i da je u to doba bio ukraden jedan od autombila SPS-a i da je kod Bižića došao Radmilo Bogdanović, koji mu je rekao da je njegova najveća greška bila glupost koju je napravio oko slučaja „Nana“.
„Kauboj koji je obožavao i kriminalce i policajce“, kako su Bižića opisivale pojedine kolege i u novom poslu je nastavio da održava kontakte sa kriminalcima, među kojima je uživao veliki autoritet.
Novinari tadašnjeg „Vremena“ zabeležili su je govorio kako ima „jaču ekipu od države“, misleći na grupu kriminalaca, koji su sa njim i službom sarađivali, a važio je za sposobnog policajca koji je pripadao generaciji koja je ozbiljno shvatala podzemlje.
Pronalaženje i vraćanje automobila, postala je njegova specijalnost u detektivskoj agenciji „Biža“ koju je osnovao, jer su se automobili u to vreme masovno krali. Zbog velikog poznanstva sa mnogim kriminalcima, ali i zbog neprekidne saradnje sa starim „prijateljem“ Darkom Ašaninom, pretpostavljalo se da je lako dolazio do informacija o tome čija grupa je ukrala određen automobil. Neki krimilaci navodili su i da je Bižić, preko dozvoljene mere, sarađivao i sa kriminalcima i sa oštećenima, izvlačeći koristi od obe strane.
Tako je bilo sve do 21. maja 1996., kada je Bižić ubijen ispred Starog Merkatora na Novom Beogradu usred bela dana. Po rečima svedoka, kako su tada preneli mediji, Bižić je parkirao svoj automobil „fiat uno“, krenuo je ka kancelariji gde je primao stranke od 10 do 11 sati. Mladić srednjeg rasta, obučen u plavi radnički kombinezon sa kačketom, koji se nalazio skriven iza stuba u zasedi prišao mu je s leđa.
„Ubistvo je očigledno dobro planirano i profesionalno izvedeno, podseća na slična koja su se dogodila poslednjih godina na beogradskim ulicama. Ubica je bio dobro upoznat sa režimom kretanja svoje žrtve i nije mu ostavio nikakvu šansu“, preneli su neposredno nakon ubistva mediji.
U istrazi o ubistvu Bižića nije se mnogo napredovalo. Veza između službi i kriminalaca, ali i njegovi poslovi nakon policijske karijere, pominjani su kao mogući motivi njegove likvidacije. Važio je za čoveka koji je „mnogo znao“, detaljno je pričao o mnogim stvarima, i nije ćutao o onome za šta je mudro ćutati i za šta se „gubi glava“, te se pretpostavlja da je zbog toga i stradao. Kome je zasmetalo to što je znao, nikada nije otkriveno, kao ni ubica, ali ni motivi naručioca.
