Ubistvo u "Nani", zločin koji je raskrinkao policiju i DB

Zločin o kome se govori je ubistvo Andrije Lakonića u klubu "Nana" , koje nikad do kraja nije razjašnjeno. Verzije ovog zločina nisu mogle da se slože ni oko datuma, a kamoli oko imena ubice ili oružja kojim je zločin počinjen. Jedino što im je bilo zajedničko jesu imena aktera - Andrija Lakonić, Veselin Vukotić i Darko Ašanin.Urbani mit kaže da je ubijeni Andrija Lakonić zvani Laki bio nerazdvojni prijatelj sa Ašaninom i Vukotićem, kao i da su važili za "žestoke momke" koji su se bavili boksom.  Sva trojica su navodno često bila angažovana u tajnim poslovima tadašnje jugoslovenske službe protiv neprijateljske emigracije, a zauzvrat su u domovini uživali miran i pristojan život.

Jedna od verzija ove priče kaže da su u noći između 22. i 23. marta 1990.  u klubu "Nana" sastala trojica prijatelja u pratnji devojaka, kao i da su odmah po dolasku seli u jedan separe. Prema navodnim izjavama svedoka, ubrzo je došlo do sukoba između Vukotića i Lakonića, a potom se začuo pucanj. Lakonić je ostao da leži mrtav, a urbani mit kaže da se narednog jutra policiji predao Ašanin, kao i da je sa sobom poneo pištolj. Mediji su tada izveštavali da je u pitanju isti pištolj koji je korišćen u likvidaciji Hadrija.Druga verzija priče razlikovala se od prethodne u nekoliko detalja. Najpre, sukob među prijateljima izbio je navodno zbog devojke, a Lakonić nije pogođen sa jednim, već sa dva hica i to iz različitog oružja. Jedan metak ispaljen je navodno iz prištolja marke "Valter PPK", a drugi iz manjeg revolvera "American Arms". Ko je povukao obarače, ostalo je nerazjašnjeno pitanje!

Treća verzija bila je ona zvanična policijska, koja se najpre razlikovala u datumu kada se dogodio zločin. Prema njoj, pucnjava se dogodila čitava 24 sata kasnije, u noći između 23. i 24. marta. U Lakonića jepucao Ašanin, iako je većina dokaza koji bi nedvosmilseno mogli da otkriju ubicu, nestala još tokom uviđaja. Međutim, stav Saveznog DB bio je da su za zločin odgovrna obojica preživelih prijatelja - i Ašanin i Vukotić.Činjenica da su sva trojica povezivana za likvidacijom Hadrija, ovaj zločin se takođe pominjao kao osnovni motiv Lakonićevog ubistva." Ašanin i Vukotić su za službu u inostranstvu navodno radili neke poslove, pa je Savezni DB nastojao da im ubistvo Lakonića jednostavno oprosti, preko čega republička policija nije htela da pređe. Pojavili su se policajci fascinirani svim tim glupostima. Kriminalci su imali veliki interes da se povežu sa njima, jer su ih čuvali od odlaska u zatvor. Dolazio je kod mene kolega iz gradske policije koji ih je imao na vezi.. Nisam hteo da im popustim. Zašto bih onda uopšte radio svoj posao?", napisao je tadašnji inspektor, a kasnije visoki policijski funkcioner Mile Novaković u svojoj knjizi "Oni su jači od nas".Međutim, ono što je posle usledilo otvorilo je Pandorinu kutiju.O zločinu u "Nani" je među prvima obavešten i tadašnji inspektor za maloletnike iz gradskog SUP Beograd Miroslav Bižić, koji se navodno odmah uputio u stan pokojnog Lakonića. Kasnije se ispostavilo da su njih dvojica "bili na vezi" , jer je Bižić nameravao da ga prepručio Službi državne bezbednosti Saveznog SUP-a, koja je Lakonića angažovala za razne poslove u inostranstvu. Navodno, Bižić je u stanu Lakonića našao nekoliko pravih pasoša sa njegovom slikom, ali različitim imenima i odneo ih. Gde su dokumenta završila do danas nije otkriveno.Već u prvim danima istrage, Ašanin je pritvoren, a ubrzo i izveden pred sud. Optužnica se zasnivala mahom na konfuznim izjavama, a Ašanin je sve vreme negirao krivicu. Zanimljivo je i to da dva pištolja koja se spominju da su korišćena u obračunu nisu nikome pripadala niti su pronađeni otisci na njima.Tokom sudskog postupka počeo je da isplivava sav prljav policijskog trougla, na relaciji gradski SUP, Savezni MUP i Državna bezbednost.  Javnost je tada saznala i da je po nalogu Staneta Dolanca početkom osamdesetih godina formirana posebna frakcija koja je služila za obračun sa emigracijom, a koju je navodno činila i pomenuta trojka.Razotkrivanje "poslova" vešto je iskoristio tadašnji republički MUP , kome je ubistvo u "Nani" poslužilo kao povod da se prekine veza Savezne DB i beogradske policije, koja je bila ustanovljena mimo znanja MUP Srbije. Zbog haosa koji je usledio, kao policijske žrtve pali su i inspektor Bižić, koji je zbog krađe pasoša uhapšen, kao i Božidar Spasić, tadašnji operativac Državne bezbednosti. Tako je ovim slučajem MUP Srbije uspeo da preuzme i pod svoju kontrolu stavi gradsku policiju, dok je Savezna policija ubrzo raspala.Sam sudski postupak protiv Ašanina je okončan oslobađajućom presudom u oktobru 1990, a ista odluka doneta je i slučaju inspektora Miroslava Bižića koji se tertio da je ukrao Lakonićeve pasoše. Uprkos oslobađajućoj presudi, Bižić je izgubio posao u policiji pa se nakon toga bavio detektivskim poslovima.Obojica su posle nekoliko godina i sami postali žrtve zločina - Ašanin je ubijen 1998. u svom restoranu u Ulici teodora Drajzera, koji se nalazio u kući, dok je dve godine ranije, na stepeništu Starog Merkatora na Novom beogradu izrešetan Bižić. Oba zločina su do danas ostala nerasvetljena.Uprkos tome što je čitava beogradska čaršija nagađala da je kobne noći u "Nani" u Lakonića pucao Vukotić, a potom pobegao preko granice, ove spekulacije nikada nisu potkrepljene dokazima. Vukotić danas navodno živi u Novom Sadu, a briselski sud ga je u odsustvu osudio na zatvorsku kaznu zbog Hadrijevog ubistva, zajedno sa Andrijom Draškovićem i Božom Spasićem.Kao krajnja posledica ovog ubistva označen je događaj iz 1993. kada su u zgradu Saveznog MUP u Ulici kneza Miloša upali pripadnici republičkog MUP, i zaplenili čitavu arhivu.I