Potpisi svih odgovornih su tu, ključne su dva dokumenta: Advokat i građevinac otkrivaju krucijalne korake u istrazi tragedije na Železničkoj stanici

U poslednja tri dana u Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu, koje vodi istragu o ovoj nesreći, saslušano je više od 40 osoba, čiji identitet nije saopšten. Na društvenim mrežama oglasio se jedino ministar saobraćaja Goran Vesić da je saslušan u policiji u svojstvu građanina. Kako Nova.rs saznaje, izjavu je dao i Goran Đajić, koji je do marta 2023. godine bio jedan od nadzornih organa na gradilištu. Upravo je Đajić demantovao izjave o tome da nadstrešnica nije rekonstruisana, sa čim je prvo krenula "Infrastruktura železnica", nastavio ministar Vesić, a dan završio predsednik Republike Aleksandar Vučić i to dok još sve žrtve nisu bile izvučene ispod ogromnih blokova betona.

Po rečima advokata Ivana Simića, koji je zastupao i neke građevinske firme, nesreća u Novom Sadu je, pre svega, sistemski problem.

"Vrlo je teško u ovom trenutku reći ko je odgovoran, da li je to investitor, projektant, nadzorni organ ili izvođač radova, zato i smatram da je to sistemski problem. Tek će se videti da li će se u sve umešati i politika i da li će možda javnost biti zadovoljena izručenjem "žrtvenog jarca", na koga bi bila svaljena krivica. Ipak, gotovo sigurno za ovo nije odgovorna samo jedna osoba. Čak i da prihvatimo da je tačna izjava ministra unutrašnjih poslova, da su sajle koje su držale nadstrešnicu korodirale, to je ozbiljan propust u projektu", objašnjava advokat Ivan Simić.

Po njegovim rečima, građevinski dnevnik i građevinska knjiga mogu dati neke pravde u istrazi.

"U pitanju je javni objekat, pa bi trebalo vrlo lako utvrditi ko je šta radio i šta je čija odgovornost. Svi su tu morali da ispoštuju svoj deo odgovornosti u lancu, a videćemo da li je to bio slučaj. Čak iako je tačno ono što je rekao ministar policije Ivica Dačić, da su sajle koje su držale nadstrešnicu, korodirale, to je ozbiljan propust za koji neko mora da odgovara, to nikoga ne amnestira od odgovornosti. Upravo je na to trebalo da se obrati posebna pažnja. Treba imati u vidu da je rekonstrukcija mnogo teži posao nego izgradnja, ali baš zato sve karike u tom lancu moraju da budu još odgovornije", objašnjava advokat Simić.

On ne želi da prejudicira rezultate istrage, a oni mogu biti dijametralno suprotni.

"Može se ispostaviti da su svi učesnici u izgradnji, od investitora i njegovog nadzornog organa, preko projektanta do izvođača i podizvođača radova krivi, ali moguće je, ma kako čudno zvučalo, da niko od njih ne bude pojedinačno kriv, da su svi ispoštovali svoj deo posla, a da se opet dogodi ovako strašna nesreća, što upravo pokazuje da je to sistemski propust i problem", objašnjava Simić.

Ključno proveriti dokumentaciju

Kako objašnjava bivši građevinac u penziji Ivica I, koji je bio i direktor gradilišta, sve što bi policija i tužilaštvo trebalo da pogledaju su dva dokumenta: Građevinski dnevnik i Građevinska knjigu. U njima bi trebalo da se nalaze potpisi svih odgovornih lica, ali i svi podaci šta je, kada i kako rađeno na objektu.

"Postoji nekollko stepena kontrole, upravo da bi se izbegle ovakve situacije i utvrdila pojedinačna odgovornost. Prvi stepen su nadzorni organi najgrubljih radova. Na ozbiljnim gradilištima se ne izliva ni beton dok to ne potpiše nadzorni organ, a uzorak betona ne bude atestiran u odgovarajućoj ustanovi, da bi se utvrdio njegov kvalitet. Proverava se armatura, da nije slučajno zarđala i da li ona ispunjava standarde. Takođe, tu su i nadzorni organi koji proveravaju da li je sve urađeno kako treba i oni potpisuju svoje mišljenje. Oni imaju pravo i njihova je dužnost da sve zamerke koje primete zapišu i zatraže da se radovi koji ne ispunjavaju zadate kriterijume ponove i to o trošku izvođača radova", objašnjava ovaj šef gradilišta u penziji.

Na kraju ceo projekat bi trebalo da, pre puštanja u promet, pogleda nadzorni organ kog postavlja investietor, a to može da bude i Grad Novi Sad, Železnice Srbije ili ko god je naručilac i investitor posla.

"Postoje i dva dokumenta, dve "knjige", koje su tipske i identične svuda u svetu, to je Građevinski dnevnik i Građevinska knjiga. U dnevniku se sve piše, od spoljnih uslova, tipa kolika je temperatura vazduha bila, da li je bilo kiše ili vetra. Piše se i koliko je radnika bilo na gradilištu i kojih profila. Tu je i Građevinska knjiga u kojoj se pravdaju svi troškovi, zapisuje količina materijala, broj potrošenih sati. Ono što je bitno je da na dnu svake stranice mora da stoji potpis tri osobe koje su nadležne za radova: šefa ili upravnika gradilišta, direktora i nadzorni organ investitora i od toga treba da krene svaka istraga", objašnjava sagovornik portala Nova.rs.

U tim dokumentima bi trebalo da budu navedene i sve tačne "pozicije" - ko je tačno šta radio i gde se radilo, od ulaza, krova, stepeništa do nadstrešnice koja se urušila.

Ali, problem je što, makar kako ljudi objavljuju na društvenim mrežama, neki dokumenti, koji mogu biti i dokazi, vezani za radove na Železničkoj stanici u Novom Sadu počinju da nestaju sa sajtova, gde je javnost mogla da ima uvid u njih.

Da bi neki objekat počeo sa radom, potrebna je i upotrebna dozvola koju izdaje nadležni Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove. Upotrebna dozvola se dostavlja investitoru i nadležnom građevinskom inspektoru. Kada je donosilac rešenja o upotrebnoj dozvoli ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, ne može se izjaviti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana dostavljanja, tako da bi i tu trebalo da stoji nečiji potpis.

Ali, ostaje pitanje, da li je moguće doći do odgovornih, ukoliko u knjige nisu upisivani istiniti podaci ili ako dnevnik radova i knjiga radova ne mogu da budu pronađene. Istragu može otežati i usporiti činjenica da su na tom poslu umešane firme i ljudi iz tri države, Srbije, Kine i Mađarske, pa će naše institucije morati da zatraže međunarodnu pravnu pomoć.

BONUS VIDEO: Železnička stanica u Novom Sadu