0
Nakon što se Luka Bojović vratio u Srbiju u fokus je ponovo došao Zemunski klan, ali i kontinuitet njihovih veza sa vlašću iz devedesetih i danas.
O tome svedoči i presuda Vrhovnog suda da su niži sudovi nezakonito sudili u korist Bojovića 2015, kada je oslobođen Zemunski klan kao neprijatna senka prati naprednjake još od vremena radikala kada su takođe bili na vlasti sa SPS-om, ali u obrnutoj ulozi – potčinjenosti.
Njihov politički otac, a sada njihov agitator Vojislav Šešelj bio je i okrivljen kao saradnik zemunskog klana, ali nije optužen jer je isporučen Hagu. A drugi i tada neuporedivo značajniji predvodnik te dvoglave koalicije Slobodan Milošević je u pravosnažnoj presudi za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi povezan sa zemunskim klanom.
Milošević je označen kao naredbodavac političkih ubistava, a opisana je i uloga vođa zemunskog klana Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koji su pružali logističku podršku budvanskim atentatorima iz JSO-a.
Neprijatna senka za naprednjake sada je otelotvorena dolaskom Luke Bojovića u Srbiju 30. novembra. Bojović je optuživan kao novi vođa zemunskog klana, ali nikada nije osuđen zbog toga.
Sadašnji predsednik Srbije i SNS-a Aleksandar Vučić je pred izbore 2012. i pre ponovnog dolaska na vlast pokušao da anulira moguću neprijatnu temu – zemunski klan.
Ona se tada nametala, jer su 9. februara 2012. u Valensiji u zajedničkoj akciji srpske i španske policije uhapšeni Bojović i Vladimir Milisavljević Budala, osuđen za ubistvo premijera Zorana
Đinđića, kao i za druge zločine zemunskog klana.
Sa njima su uhapšeni još Siniša Petrić Zenica i Vladimir Mijanović Zuba.
Nekoliko dana nakon njihovog hapšenja Vučić, tada potpredsednik opozicionog SNS-a, šalje pismo Tužilaštvu za organizovani kriminal, a zatim početkom marta 2012. daje i izjavu tužilaštvu u kojoj tvrdi da je Luku Bojovića 2008. u kafiću Prive u Beogradu visoki državni funkcioner upozorio da beži iz Srbije.
Ta tvrdnja Vučića ničim nije potvrđena za ovih skoro deset i po godina od kada je ponovo na vlasti.
Zanimljiva je i odluka Vučića, kada je 2014. nakon novih izbora preuzeo svu vlast kao novi premijer, da za ministra zdravlja postavi doktora Zlatibora Lončara čije ime se nalazi u pravosnažnoj presudi protiv zemunskog klana za druge zločine.
Sledeće 2015. godine je oslobođen Luka Bojović, kako će Vrhovni sud kasnije utvrditi, uz kršenje zakona veća dvaju sudova, Apelacionog i Specijalnog.
Lončarevo ime se spominje u delu pravosnažne presude za druge zločine zemunskog klana gde sud navodi da poklanja veru svedocima saradnicima, kada se njihovi iskazi uporede sa drugim dokazima i gde se citiraju izjave Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića Đure Mutavog.
Citiraju se u presudi navodi ovih svedoka saradnika da je Lončar radio za zemunski klan – izdavao lekarska uverenja da bi izbegavali kazne i postupke, i ubijao ljude, kao Veselina Božovića, zbog čega je dobio i stan na Novom Beogradu.
KRIK je otkrio kupoprodajni ugovor koji otkriva da je ubrzo nakon smrti u bolnici Veselina Božovića, na koga je prethodno pucano, Lončar kupio stan od supruge Sretka Kalinića.
Kalinić, glavni ubica zemunskog klana, imaće zapaženu ulogu i u slučaju Bojovića.
Takođe je KRIK otkrio i da se potpisi Lončara nalaze na uverenjima zbog kojih je izbegavao suđenja Petar Panić za koga neki tvrde da je Vučićev kum, a svakako je bliski prijatelj o čemu svedoče zajedničke fotografije.
Panić, koji je u početku bio Šešeljev telohranitelj, zajedno je sa Lončarom imenovan u službenoj belešci koja ih povezuje sa zemunskim klanom. Naime, kasnije ubijeni (3. juna 2006) svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, za čije ubistvo je osuđen „zemunac“ Aleksandar Simović, kaže, prema belešci, da su ga posećivali Lončar i Panić ubeđujući ga da promeni stranu.
O svemu ovome kao i o vezama Šešelja sa zemunskim klanom govorio je u zajedničkom intervjuu za NIN i KRIK 20. juna 2019. bivši načelnik UKP-a Rodoljub Milović, koji je vodio istragu protiv „zemunaca“, a penzionisan je 2014, kada je SNS uzeo apsolutnu vlast.
Milovića je odlikovala španska policija zbog istrage koja je dovela do hapšenja Bojovića.
Međutim, ni Lončar, ni Panić, kao ni Šešelj koji je javno nastavio da štiti čak i Zvezdana Jovanovića – neposrednog ubicu premijera Đinđića, nisu pozvani na odgovornost.
Kakav će tretman imati Luka Bojović može se naslutiti iz odluke Vrhovnog suda koja pokazuje da je nezakonito suđeno u njegovu korist 2015, kada je oslobođen.
Krenimo redom o Bojoviću, koji je oslobođen optužbe da je vođa zemunskog klana. U policiji tvrde da se za njega prvi put čulo još dok je bio u osnovnoj školi kada je navodno druga ranio nožem.
Ono što je sigurno, početkom devedesetih se priključio paravojsci Željka Ražnatovića Arkana, i po svedočenju saboraca dogurao je do čina potporučnika. Bio je u Hrvatskoj i BiH, a sa manjim delom jedinice, ali ne pod kontrolom Ražnatovića već direktno DB, bio je i na Kosovu.
Za prvo krivično delo, koje se može okarakterisati kao ozbiljan kriminal, Bojović je osumnjičen u oktobru 1995.
Tada je zbog otmice bio u pritvoru dva meseca. Pušten je na slobodu i to bez pokretanja postupka. Zatim je u Petom opštinskom sudu 1996. zbog napada na policajca bio osuđen na tri meseca zatvora, uslovno da godinu dana ne počini novo krivično delo.
Okružni sud u Beogradu je, međutim, 1998. kaznu pravosnažno preinačio na tri meseca zatvora, a Vrhovni sud je jula 1999. odbio zahtev za vanredno ublažavanje kazne. Da je bio značajan za tadašnju vlast svedoči činjenica da nije otišao u zatvor.
Naime, tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović je 1. februara 2000. doneo odluku o pomilovanju Bojovića, tako što je kaznu zatvora zamenio uslovnom kaznom od četiri godine.
Ceo tekst porčitajte u novom izdanju NIN-a.
