Ni posle osam dana od stravičnog požara i tragične pogibije šestoro stanara solitera u Bulevaru Milutina Milankovića 110 u novobeogradskom bloku 28, pomoć koju je javno obećao zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, nije stigla do nekoliko porodica iz ove višespratnice, koje u sred vanrednog stanja i epidemije virusa, žive u ruševinama, bez struje i vode. Oni tvrde da već danima bezuspešno pokušavaju da dozovu nadležene gradske službe, a da su zamenika gradonačelnika videli samo jednom i to na dan tragedije - kad je došao da se slika.
Četrnaesti dan vanrednog stanja u Srbiji. Bulevar Milutina Milankovića 110, blok 28, Novi Beograd. Reporteri portala Nova.rs nalaze se ispred čuvene „televizorke“, koja je zbog svog prepoznatljivog izgleda, više od četiri decenije neprikosnoveni simbol Novog Beograda. Nažalost, poslednjih osam dana ostala je upamćena kao mesto nezapamćene tragedije kakva se nikad ranije nije dogodila u prestonoci.
U stravičnom požaru koji je zahvatio nekoliko stanova ove novobeogradske lamele poginulo je šestoro njenih stanara, dok ih je više povređeno. Vatrena stihija je uništila ili teško oštetila većinu stanova u ovom, ali i susednom ulazu, a za sobom je ostavila užasavjuće prizore koji nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim. Već na prvi pogled sa ulice, zgrada sa spaljena tri poslednja sprata izaziva uznemirujuću jezu jer jasno svedoči o tragediji koja se tu dogodila.
A na ulazu, dočekali su nas i dokazi – umrlice porodica Stojanović i Nesimovski. Kobnog jutra, požar koji je buktao u stanu njihovog nepokretnog komšije, koji se nalazi po vertikali ispod, odnosno iznad njihovih, zatekao ih je na spavanju. Pokušali su da pobegnu, ali nažalost, nisu uspeli.
Ušli smo u ulaz u kojem se i dalje osećao miris jake paljevine. Oko nas se okupio komšiluk. Svi su imalivmaske na licu i rukavice. I dalje vidno uznemireni, potrešeni, ali i zabrinuti. U jeku vanredne situacije i epidemije opasnog virusa, oni su pored stravičnih sećanja, suočeni i sa osnovnim egzistencijalnim problemima. Nekima od njih stanovi su potpuno uništeni, pa svih ovih dana živi na rubu egzistencije, bez vode, struje i osnovnih higijenskih uslova za život. Iako im je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić javno obećao pomoć, do danas su ostali sami u svojoj nesreći.
Najpre smo se uputili i susedni ulaz i na sedmom spratu zatekli stanarku Dušanku Ančić, čiji stan deli samo pregradni zid od stana porodice Stojanović. Hodnik je bio ispunjen crnim đubretarskim kesama koje su gotovo zatrpale vrata njenog stana. Ili onoga što je makar nekad bio njen stan.
„Nemam ni struju, ni vodu. Neću imati naredna dva meseca!“, zavapila je Dušanka čim je shvatila da smo novinari, a potom nas pozvala da uđemo i uverimo se u kakvim uslovima je sada prisiljena da stanuje.
„Sve je crno… Zidovi su srušeni… Ne može da se diše… Jedino je nekolicina knjiga preživela. Počeli su miševi i bube da ulaze spolja, ovo je izvor zaraze. Eto, Goran Vesić je bio posle požara. I šta je uradio, samo se slikao ispred zgrade. Danima molim, preklinjem, da dođu iz neke službe samo da iznesu ovaj veliki otpad iz stana. Ostalo ćemo sin i ja, eto i komšije pomažu. Ali niko ništa! Obećali su pomoć, a nje nema…“
Aničić nam je otkrila i da su nakon požara molili Grad Beograd da onima kojima su stradali stanovi ustupi neki privremeni smeštaj dok se „televizorka“ ne sanira, ali je i tu izostao odgovor.
„Rekli su nam da zovemo Gradsku čistoću da očiste sve ovo, ali nema odgovora. Pa su nam rekli da zovemo Darka Glavaša iz Sekretarijata za vanredne situacije… Ali ništa, kao da su nas svi zaboravili“, priča naša sagovornica.
Nakon razgovora sa njom uputili smo se takođe na sedemi sprat, ali u susedni ulaz. Delovi spaljenog nameštaja i krckanja stakla pod đonovima vodili su nas pravo do mesta gde vlada najveća tuga – pred zgarištem koje je nakad bilo stan porodice Stojnaović. Zoran, Ljiljana, njihov sin Aleksnadrar, kao i dva psa, nisu uspeli iz njega da pobegnu, dok je njihova ćerka Anja samo pukom srećom preživela jer kobne noći nije spavala kod kuće.
Iznenada, uznemirujuću tišinu prekinula je škripa gotovo spaljenih vrata koja se nalaze prekoputa, a koja je neko bojažljivo otvorio. Na pragu se pojavila žena, sva uprljana od čađi.
„Molim vas nemojte da me slikate, ionako mi je dovoljno teško. Samo želim da nam neko pomogne. Ja sam samohrana majka sa dvoje dece, a trenutno živim…“, rekla je ona drhvatim glasom, zadržavajući suze. Nije stigla da završi rečenicu, već nam je otvorila vrata da vidimo kako „živi“. I tu je sve spaljeno. U stan se jedva ulazi jer su ostaci od požara blokirali ceo hodnik.
„Ne znam kako ćemo. Obećali su da će doći sutra…Snalazimo se kako znamo. Danima nemamo kako da spremimo hranu. Komšinica nam je danas skuvala nešto, to je prva kuvana hrana od kada se sve ovo dogodilo. Nemam više ni sredstava za čišćenje, nemam odakle“, kazala nam je ova stanarka.
Druga komšinica sa sprata ispod pokazivala nam je na rupe u zidu iz kojih su virile žice.
„Presekli su nam kablovsku televiziju, kao da nisu znali šta rade. Te rupe su od toga što su lupali po zidu tražeći gde je struja. Na kraju su samo sve isekli… Nemam televiziju, nemam ništa, nisam ni znala da je vanredno stanje danas od 15h, nemam gde da vidim“, zavapila je ova žena.
Na posletku smo ušli u stan porodice Stojanović. Zanemeli smo od prizora… Nije ostalo, ama baš ništa.
