"Mog sina je nosio na haubi više od 20 metara i bacio, a onda stao na pumpu da kupi cigare": Potresna ispovest majke Damjana (16) kog je pijani vozač ubio kod Loznice

Damjan Rašević je kobne večeri bio sa svojim prijateljima na rođendanu u Jelavu, nakon čega su peške krenuli put Loznice. Na jednom proširenju u Lipničkom Šoru, dok je stajao sa prijateljima, na njih je naleteo pijani vozač Željko M. Rašević je gurnuo svog drugara u stranu kako bi ga spasao, tako da je automobil udario njega. Pijani vozač, umesto da stane i pomogne mu, pobegao je i ostavio Raševića.

Sanja Marić, majka poginulog Damjana Raševića, ispričala je da je društvo najverovatnije stalo na toj lokaciji kako bi pozvalo taksi i objašnjava da su stajali na proširenju, a ne na ulici.

"Damjan je bio prvi, taj vozač je naleteo, izgubio je kontrolu, skrenuo sa puta. Mog sina je nosio na haubi više od 20 metara i bacio na parking. Postoje i snimci nadzornih kamera koji pokazuju da je izašao sa parkinga, stao na benzinsku pumpu da kupi cigare, zalepio sebi flaster na glavu, ubacio odvaljeni deo automobila i nastavio dalje. Takođe, postoji snimak i sa pumpe. Seo je u automobil, pa se ponovo vratio na pumpu i gledao koje će boje upaljač da kupi. To su nam rekli i radnici sa pumpe", priča nam Sanja Rašević.

Priseća se da je kobne večeri legla ranije da spava, te da je Damjan izašao oko 21.00 čas. Oko 3.00 ujutru budi je poziv sestre njenog bivšeg muža.

"Rekla mi je: 'Sanja, ajde, ustani, Damjana je udario auto'. Počela sam da plačem ali mi je rekla da se smirim, da krenemo što pre. Pitala sam jel živ, a ona mi je rekla da idemo sada da vidimo. Od tolikog stresa sam istrčala bosa iz kuće. Tada su mi rekli da je živ, a onda je ponovo zvonio telefon , rečeno nam je da krenemo u Urgentni odmah", priseća se nesrećna žena kroz suze.

Tada je videla da joj u susret idu neki ljudi koje, usled velikog stresa, nije prepoznala. Bio je to trenutak kada je naslutila da se nešto mnogo strašnije dogodilo.

"Među njima je bio naš komšija, čiji je sin bio sa Damjanom. Pitala sam da li je moje dete živo, a on je samo spustio glavu. Dešava se neki neopisiv osećaj, kao da se sve ruši oko mene. Tada sam pala u nesvest", priseća se najtežih trenutaka.

"Tetka Sanja, izvini"

U tom haosu, kako nam je rekla, prišao joj je Damjanov drugar i rekao samo: "Tetka Sanja, izvini". Tada nije znala o čemu se radi, ali joj je kasnije rečeno da je to mladić kog je Damjan spasao.

"Kad sam uspela da ustanem, otišli smo kući, već je bilo dosta ljudi. Ušla sam u sobu i uhvatila mlađu ćerku, u tom stanju šoka. Pre nego što smo joj išta rekli, počela sam da je umivam, da joj nebi pozlilo kad čuje. On je tada imala 13 godina, a starija ćerka 15. Starija nije bila kući, bila je kod drugarice. Nismo smeli da joj kažemo šta se dogodilo, već smo rekli da je dedi pozlilo, a kada su je dovezli, kad je videla i shvatila, to je za nju tada bio preveliki šok", kaže naša sagovornica.

Samohranu majku tužila porodica vozača

Objašnjava da su njene ćerke jako teško sve podnele jer su bile veoma vezane za brata. Da nesreća bude veća, Sanja je samohrana majka.

"Bio im je uzor, pogotov mlađoj, sa njom se posebno slagao. Bio je bokser i trenirao je fudbal. Išao je u Tehničku školu u Loznici, dete za primer. Posebno me boli što mi niko nije zvanično saopštio da mi je dete nastradalo, niko mi nije saučešće izjavio. Ali zato, dan kasnije, kada smo spremali sahranu, došla je policija i uručila mi kovertu. Porodica tog koji je vozio automobil me je tužila. Pitala sam da li je moguće da su došli zbog toga, a da niko nije došao zvanično da mi kaže da mi je dete poginulo", priča Sanja Marić.

Kako navodi, tužba je bila zbog objave na Fejsbuku u kojoj je napisala da će se osvetiti, a koju je napisala u afektu.

"Damjan je bio dobro dete, nikada nije pravio probleme, a ja sam sa njih troje sama bila. Ti ljudi su čak odneli u policijsku stanicu i skrinšotove objava Damjanovih drugara. Kada sam iz bolnce došla kući, počela sam da plačem, izubila sam sina, nisam znala kuda idem. Ne može čovek da prihvati to. Ljudi su nam dolazili, izjavljivali saučešće, ali ja nisam mogla da prihvatim. Kakvo saučešće, Damjan je tu, vratiće se, verovala sam u to", priča nam kroz suze.

Smrti svog sina nije bila svesna čak ni kada su mu organizovali sahranu.

"Pričala sam potpuno lepo, smireno, kao da ga spremam za neko slavlje. Rekla sam Damjanovom ujaku da nikako ne uzima parno odelo, jer Dača to ne voli, nego belu košulju i stvari koje je voleo. Tu su me ponovo stigle emocije, kada mi je kroz glavu prošla misao da spremam sina poslednji put. Moj brat i otac su išli na identifikaciju tela. Nisam znala kako to ide, brat mi nije dao da ga vidim, plašio se kako ću reagovati. Znam samo da im je patolog rekao: 'Ako vam je za utehu, preminuo je za tri sekunde'. Ali, kome te reči mogu da budu uteha", pita se Sanja.

Za Damjna svi imaju samo reči hvala, a njegova majka kaže da je bio jedno veoma vredno dete, koje je uprkos svojim godinama imao velike planove i ciljeve u životu. Sa druge, objašnjava kako joj niko iz porodice vozača nije izjavio saučešće.

"Zbog posla kojim se bavim, veliki broj ljudi me zna, moj broj su mogli da pronađu lako. Na sudu su rekli da su pokušali da dođu do mene, ali nisu uspeli, samo mi nije jasno kako. Kada je Dača poginuo, mesecima nisam izlazila iz kuće, rekli su da su dolazili i na adresu ali nikoga nije bilo, što nije istina. Prekinuto je sve u jednom danu, toliko smo planova imali, a sada pet godina stoji vreme", priča nesrećna žena.

Jedinu utehu u teškim danima pružaju joj ćerke, a dane provodi u Damjanovoj sobi.

"Kako vreme prolazi meni je sve teže, ali nosim nekako to. Teško je, bez tableta ne mogu da zaspim, a ako se pobudim u toku noći i vidim da Dača nije tu, meni više nema sna, srce se uzlupa. Stalno razmilšljam kakav bi bio sada, kako bi sada sve izgledalo... Srednja ćerka mi je trudna, Dača bi postao ujak, zamišljam samo koliko bi vio srećan. Nije dočekao ni punoletstvo, na groblju smo ga obeležili. U njegovoj sobi su sve stvari ostale i samo je meni dozvoljavao da spavam u njoj. Uramila sam njegove dresove, slike, sad ja spavam u toj sobi", priča nesrećna majka.

Turnir u Damjanovu čast

Damjanu Raševiću, prema Sanjinim rečima, najveći uzor je bio ujak, kog je voleo najviše. Oblačio se kao on, a nakon smrti, ujak je istetovirao Damjanov lik, da ga uvek nosi sa sobom.

"Posle smrti, urađen mu je i mural, a njegovi drugari su organizovali i turnir. Njegov trener ga je zvao "nebrušeni dijamant". I ja imam nekoliko pesama posvećenih njemu, ne znam koja mi je teža da je pevam. U kući čuvamo i Damjanovu brojanicu, nakon nesreće ćerke su otišle na mesto gde se to dogodilo i na mestu gde je bilo njegovo telo stajala je brojanica. One su je prepoznale, to je bila njegova. Ćerka je nosila dugo, sve dok nije pukla, a sada je čuvamo u kući, pored njegove slike", završila je svoju potresnu ispovest Sanja Marić iz Loznice.

Tužilaštvo je za smrt Damjana Raševića tražilo sedam godina zatvora, međutim presuda je dva puta poništavana i proces se trenutno nalazi pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, gde se čeka konačna odluka.

Bonus video: Ubijen policajac kod Loznice