Deset dana posle stravične eksplozije stana u Užicu, koju je izazvao gas koji je iz gasovoda dospeo u kanalizacione cevi a njima i u stanove stambenih zgrada, stanari ne spavaju mirno. U eksploziji je teško je povređena Dragana Žeravčić (43) koja se od opekotina trećeg stepena oporavlja u VMA u Beogradu, a troje njenih komšija zadobilo je lakše povrede. Ono od čega se niko nije oporavio i zbog čega još uvek nema sna je trauma, strah, stres i neizvesnost, a puka je sreća da eksplozija, koja je razorila stan u kome se dogodila i oštetila još pet, nije izazvala pravu tragediju.
Autor: Slavica Panić
Stanari zgrade u užičkom naselju Krčagovo od 5. decembra nemaju mira. Do tada su strepeli, a onda je eksplozija njihove živote potpuno preokrenula u život pun neizvesnosti. Borko Žeravčić se sa majkom prvi put čuo tek nakon predugih osam dana i kaže da se ona polako oporavlja, još uvek je neizvesna operacija, ali lekari tvrde da nije životno ugrožena.
“Pitala me je kako su komšije, kako je kuče, brine za ostale a ona je najgore prošla. Samo da majka ozdravi i da je opet zagrlim, kad smo skupa sve drugo ćemo izdržati. Ja sam sada u selu, putujem na posao i ne znam gde ćemo živeti kada se ona vrati. Ne želim da se vratimo u taj stan, to bi za majku bilo loše jer i meni teško pada čak i da prođem pored te zgrade. Danima uopšte nisam spavao, zabrinut sam ali znam da bi mi još teže bilo da sam sve to video. Proganja me činjenica da je je moglo da nas nema, da smo svi mogli da odemo u vazduh, da se pretvorimo u pepeo. Ovo nije moralo da se dogodi, dva meseca smo osećali gas u stanovima, prijavljivali, molili za pomoć, niko nas nije dovoljno ozbiljno shvatio. Sada nam ne znači to što smo bili u pravu, samo želim da zdravi izađemo iz ovoga. Nikada se neću pomiriti sa činjenicom da do svega ovoga ne bi došlo da je bilo razumevanja nadležnih, da su nas ozbiljno shvatali, to je nepravda”, sa knedlom u grlu priča dvadesetdvogodišnji Borko.
Pored Borka i njegove majke u svojim stanovima ne boravi još pet porodica. Neki su kod rodbine, neki kod prijatelja a Nevenka Ristanović sa sinom i suprugom iznajmila je drugi stan. Bezbednost u poluporušenoj zgradi je neizvesna, stanari čekaju statičare i mišljenje struke, za novi rizik nemaju snage. Danima su živeli u strepnji od onog što se na kraju i dogodilo, strepnju je zamenio strah i borba za život a ono što ih sada muči je ljutnja, bes i razočaranje.
“Evo deset je dana prošlo a vi ste prvi i jedini, pored prijatelja, rodbine i kolega, koji su nas pitali gde smo i kako smo. Ne znam šta da vam kažem pored svega što sam sa svojom porodicom prošla, svega što sam preživela gledajući bespomoćnu komšinicu koja gori a ne mogu da pomognem jer mi se na glavu ruši plafon a pod nogama vatra. Vatrogasci i Hitna pomoć su odmah došli i spasili nas sigurne smrti, njima kapa dole, ostali ništa. Da, došla je i gradonačelnica sa svojim saradnicima ali dva dana kasnije, okupila novinare kako bi rekla da je najvažnije da smo svi živi, to i sami znamo“, kaže ona.
Kako ističe, niko ne oseća odgovornost za ono što se desilo.
„Niko još ne reče da oseća odgovornost što nije bilo reakcije na naš vapaj za pomoć, niko nas nije pitao gde ćemo spavati, živeti, da li nam nešto treba. To veče sam na kiseoniku provela u bolnici, svakodnevno sam na psihoterapijama, ne mogu da se vratim sebi, da prespavam noć bez košmara, iste slike pred očima svaki dan. Ne smem da razmišljam šta je sve još moglo da se desi ali ne mogu da ne mislim na to da ništa nije ni moralo da bude. Koliko ljudski život vredi za one koji samo fiktivno prihvataju odgovornost? Rekli su da će sanirati štetu, ako nema njihove krivice onda to ne treba da rade. Tužilaštvo će pokrenuti postupak pa će se i odgovornost utvrditi ali da nema ljudskosti to smo već utvrdili. Pa valjda je preduzeće koje se bavi distribucijom gasa prvo trebalo da shvati ozbiljnost naših prijava, gas nije padao sa neba“, kaže Ristanovićeva i dodaje:
Pročitajte još...
„Pored njih obraćali smo se i Komunalnoj policiji koja nam je rekla da prijavu treba da podnese upravnik zgrade. Komšinici, koja se tom istom upravniku žalila da u stanu ne može da diše od gasa, je odgovorio da ide na livadu da diše ako u stanu ne može. Da ne pričam da u zgradi nememo nijedan hidrant niti protivpožarni aparat a angažovanje upravnika i održavanje zgrade redovno plaćamo. Ljuta sam, besna a pre svega razočarana u sistem u kome život običnog čoveka ne vredi ništa”, kaže za naš portal vidno potrešena Nevanka.
Sve što je urađeno za deset dana je sanacija krova i rašćišćavanje zgarišta. Još uvek ne znaju koji su dalji postupci i kada će neko početi da se bavi stanarima i svim njihovim novonastalim problemima. Zbog institucionalnih procedura ništa ne mogu da rade na svoju ruku.
“Pre nekoliko meseci sam ostao bez supruge, sada bez krova nad glavom, trenutno živim kod brata, samo ja znam kako se osećam. Dva dana je bila uka i buka, navodna briga, sakupljanje želja i od svega evo nista, dalje se ništa ne dešava, kao da ne postojimo. Jedina uteha mi je da smo ovako najjeftinije prošli, grad i svi jer je čitavo naselje moglo da ode u vazduh. Mesecima je cureo gas, na sto metara odatle je fabrika municije Prvi partizan, tu je i bolnica, tržni centri i soliteri. Dva meseca naše priče da nešto nije u redu nije vredelo valjane reakcije, kada se desilo ovo što se desilo, raskopana je mreža, tragalo se i za dva-tri dana i nađeno mesto gde je gas izlazio iz cevi, moglo je to sve i ranije. Šta je tu je, međusobno smo u kontaktu, jedni druge tešimo i pomažemo, snalazimo se i nadamo se povratku u svoje stanove, kada će to biti ne znamo ali ako ovako nastavi, neće skoro”, rekao nam je Zoran Jevtović.
Na insistiranje stanara na lice mesta danas su izašli sudski veštaci i procenitelji, kako bi se utvrdila šteta i bezbednost objekta. Stanari se nadaju brzom i prvičnom postupku koji će što pre rešiti njihove probleme i vratiti ih u njihove stanove u kojima se, kako kažu, nikada više neće osećati spokojno. Iskustvo ovih ljudi i nesreće koja ih je zadesila, iskustvo je svih Užičana ali i nauk svima da život nije igra.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar