Peščanik: Šta sa ovakvim Ustavnim sudom?

Budući da poseduje mehanizam da osporava volju trenutne zakonodavne većine, ustavni sud se, tako, smatra i zaštitnikom onih koji u datim okolnostima čine političku manjinu. Ipak, takva vanredna pravno-politička moć ustavnog suda zahteva i opravdanje, jer građani njegove sudije ne biraju neposredno, pa otuda taj organ ne raspolaže tradicionalnim demokratskim legitimitetom. Stoga se opravdanje ustavnosudske funkcije najčešće traži na drugom mestu, u ekspertizi, profesionalnom ugledu i kredibilitetu onih koji je obavljaju, piše Peščanik.

Imajući sve to na umu, neko bi mogao zaključiti da će postojeći saziv Ustavnog suda Srbije savršeno obavljati svoju ulogu „kontravećinske institucije“, jer je formiran za vreme vladavine Aleksandra Vučića i SNS-a koji su na upravo završenim parlamentarnim izborima posle četrnaest godina poslati u opoziciju. S obzirom na stepen političke netrpeljivosti koju su nosioci bivšeg režima ispoljavali spram same ideje da Studenska lista osvoji vlast, oni pravno potkovaniji bi mogli da odu i korak dalje i naprave analogiju između postojećeg saziva Ustavnog suda Srbije i američkog Vrhovnog suda u periodu posle 1933. kada je Frenklin Delano Ruzvelt prvi put osvojio predsednički mandat. Naime, u tom periodu, konzervativna većina sudija Vrhovnog suda, predvođena tzv. „četvoricom jahača“ (Four Horsemen), oštro se suprotstavljala mnogim merama Ruzveltovog Nju dil programa proglašavajući ih neustavnim.

Ništa od toga, međutim, ne može se očekivati od sadašnjeg Ustavnog suda Srbije. Najpre, za razliku od svojih kolega iz američkog Vrhovnog suda, za te sudije se ne može reći da zastupaju određene zaokružene vrednosne sudove u vezi sa centralnim ustavnim kategorijama koje se reflektuju u načinu tumačenja najvišeg pravnog akta. Drugim rečima, oni nisu, kao u američkom slučaju, nominovani za tu poziciju kao pobornici određene ustavne interpretativne teorije kroz koju se nazire izvestan čvrst političko-ideološki svetonazor, niti su se tu obreli zato što u najširim pravničkim krugovima uživaju neupitan profesionalni kredibilitet. Iako je Vučić u svom obrazloženju napisao da „smatra da kao istaknuti pravnici uživaju profesionalne i stručne kvalitete za obavljanje funkcije Ustavnog suda“, za većinu njih srpska pravnička javnost jedva da je čula. Njihov najjači, a kod mnogih i jedini adut ogledao se upravo u manifestnoj lojalnosti Aleksandru Vučiću i tada vladajućoj partiji. Pa su tako dvojica sudija iz akademskih redova, Mihajlo Rabrenović i Milan Rapajić, 2023. godine bili potpisnici podrške listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“; treći, Bojan Tubić, malo pre svog imenovanja na sva zvona je davao podršku premijeru Macutu i državnom vrhu „u borbi za nacionalno odgovorno obrazovanje“; ustavnosudskom funkcijom je nagrađena i bivša ministarka pravde u SNS-ovoj vladi, Maja Popović, pomoćnica ministra pravde Nenada Vujića, Jelena Deretić, kao i Nikola Banjac, poznat prevashodno po tome što je bio savetnik bivšeg premijera i lidera SNS-a Miloša Vučevića.

Poseban teret postojećem sazivu Ustavnog suda predstavlja njegov predsednik, Vladan Petrov. Ne znam da li se bar malo zarumeneo od stida kada su pre nekoliko dana u amfiteatru u kojem i on sam predaje studentima prve godine prava, čuvenoj Petici, pronađeni prislušni uređaj i kamera. Ili je ostao pri svojoj, sada nadaleko poznatoj, poruci prisluškivanim studentima: „Ako nemate šta da posebno krijete, pogotovo u vidu nasilnog delovanja, ponašanja koje ima krivično-pravne posledice i tako dalje, zašto biste se vi brinuli da li vas neko prisluškuje ili ne.“ Već ta izjava, izrečena s pozicije nekoga ko bi trebalo da čuva, a ne da gazi Ustav, čini ga nedostojnim ustavnosudske funkcije. Međutim, to je samo kap u moru najblaže rečeno neprimerenih javnih nastupa na tabloidnim propagandnim kanalima bivšeg režima, na kojima je zvučao kao lični portparol Aleksandra Vučića. Pogotovo je to bio slučaj posle Vučićeve pohvale da je on „u svakom pogledu Albert Ajnštajn“ za tada percipiranog predsedničkog kandidata Studentske liste, rektora Đokića. Vraćao je neštedimice za tu hvalu predsednik Ustavnog suda tadašnjem predsedniku države – donoseći neutemeljene odluke koje su omogućile nezakonito ponavljanje izbora za Visoki savet tužilaštva u kojem je BIA kadrirala, izjavljujući da „sankcija za one sudije koje… se javno deklarišu kao protivnici aktuelne vlasti jeste razrešenje“, pokušavajući da normalizuje praksu stavljanja sudijskih predmeta u fioku rečima: „I ja sam stavljao one koji su mi teški.“ Vrhunac neskrivene političke pristrasnosti predsednika Ustavnog suda bila je izjava, izrečena u jeku predizborne kampanje, u kojoj je za Studentsku listu kazao da je formalno zakonita, ali da predstavlja „nešto fluidno, na granici antisistemskog“, te stoga za nju „postoji verovatnoća da može u danu posle izbora da se pretvori u nešto što je svojevrsni revolucionarni teror“.

Pošto je prema upravo proglašenim konačnim rezultatima vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji za tog „fluidnog“ političkog aktera glasalo 2.354.417 birača, najmanje što bi mogao da uradi Vladan Petrov jeste da se povuče, kako sa mesta predsednika Ustavnog suda Srbije, tako i sa sudijskog položaja. U tom koraku bi trebalo da ga slede i sve one sudije koje su svoj legitimitet crpele iz lojalnosti i udvorištva ličnom režimu Aleksandra Vučića, a ne iz stručnog kredibiliteta i profesionalnog ugleda. Takav ishod bi omogućio reset ovog važnog državnog organa koji je umesto svoje uloge budnog čuvara ustavnosti i zaštite ljudskih prava dugo izigravao produženu ruku vladajuće političke klike. Studenti i građani su se borili za državu u kojoj će nosioci vlasti delati u granicama prava, a sudije Ustavnog suda ih u tome dosledno nadzirati. Postojeći saziv Ustavnog suda je u više navrata pokazao da nije kadar da obavlja takvu funkciju.