Šta je zapravo bio JSO: Zamišljani kao "elitni ratnici", ostali zapamćeni kao eskadron smrti Miloševića

Jedinica za specijalne operacije zvanično je formirana 1996. godine, ali njeni koreni su nastali pet godina ranije, na početku raspada bivše Jugoslavije i ratnih sukoba, prvo u Hrvatskoj. Državna bezbednost Srbije nije htela da taj rat dočeka nespremna. Iako je postojala zvanična oružana sila - Jugoslovenska narodna armija (JNA) tadašnje rukovodstvo Srbije, na čelu sa Slobodanom Miloševićem nije imalo puno poverenje u nju. Etnički mešovita, JNA je u dobroj meri doživela sudbinu države čije je ime nosila, pa je počela da se kruni i raspada jer su mnogi oficiri, koji nisu bili srpske ili crnogorske nacionalnosti otišli, a i pitanje je da li bi JNA izvršavala naređenja Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije.

Ali, postojali su oni koji su hteli da ratuju za Srbiju i Slobu, koji je vrlo brzo na sebe preuzeo pravo ekskluzivnog zastupnika srpskih interesa, što će kasnije u katastrofu odvesti stotine hiljada Srba. Formirane su, uz obilatu pomoć tadašnjeg DB-a, paravojne formacije koje su ilegalno ratovale za račun Srbije, koja zvanično nije bila u ratu.

Knindže i SDG

Dve formacije su se posebno izdvojile, jedni su "knindže" pod komandom Dragana Vasiljkovića, poznatijeg kao Kapetan Dragan ili Kep, čije je sedište bilo u Kninu, a druga je Srpska dobrovoljačka garda (SDG) pod komandom Željka Ražnatovića Arkana, čije je sedište bilo u Erdutu u Zapadnoj Slavoniji. Iako su pripadnici i jedne i druge formacije u početku predstavljani kao lokalni Srbi, pripadnici Teritorijalne odbrane, videlo se, na najbrutalniji način, da su u pitanju zapravo profesionalni vojnici koji su prošli odličnu obuku. To je bila mešovita družina, sastavljena od bivših pripadnika JNA koji su prekomandovani u paravojne formacije, iskrenih patriota koji nisu bili svesni da su zloupotrebljeni radi interesa jedne partije i jednog čoveka, ali se nisu libili da u svoje redove prime i okorele kriminalce čija je najveća prednost bila što im nije bio problem da ubiju čoveka.

Pripadnici tih paravojnih formacija prošli su većinu ratišta u Hrvatskoj, ali i Bosni i Hercegovini gde su učestvovali u nekim od najstrašnijih ratnih zločina, ubijanje civila, ratnih zarobljenika, pljačka, silovanje, paljenje. Ipak, mit o braniocima srpskog naroda na svim prostorima je brižljivo građen, dok je njihovo učešće u zločinima pažljivo skrivano, ali rat je završen i bilo je pitanje šta raditi sa tim ljudima?

Od nekoliko jedinica koji su imali razne nadimke, "frenkijevci", "šeširići", "knindže", "crvene beretke", "škorpioni" i slično, formirana je početkom 1996. Jedinica za specijalne operacije RDB MUP Srbije. Iako bi specijalna jedinica tajne policije trebalo da bude tajna, bila je sve sem toga. Dobili su bazu u Kuli a bili su povlašćeni u svakom pogledu, od uniformi i izgleda do oružja i oprema. I beretke JSO su bile drugačije, manje i crvenije od vojnih. Ko god im je pravio marketing mislio je o svemu, čak su im i drilovi bili drugačiji, kao i pozdrav i predavanje raporta.

Grb pažljivo dizajniran, iskeženi vuk. Imali su puške svih mogućih tipova, prvi su u Srbiji dobili američke hamere kao službena vozila, povlašćeni u svakom pogledu. JSO je u dobroj meri kopirala francusku Legiju stranaca u kojoj je bio njihov najpoznatiji komandant, sadašnji zatvorenik, Milorad Ulemek Legija. Pre JSO, Legija je bio kod Arkana u SDG, odakle je u JSO preveo neke ljude.

Ali, formiranje te jedinice nije naišlo na dobar prijem u svim bezbednosnim strukturama, pogotovo kod nekih iz MUP Srbije, gde je već postojala "rivalska" jedinica - Specijalna antiteroristička jedinica. Doduše i u novoosnovanoj JSO je bilo ljudi koji su te 1996. prešli iz drugih jedinica MUP, ali je i dalje kod mnogih policajaca preovladao negativan stav, pre svega upravo zbog veza sa Arkanovom SDG. Za mnoge od policajaca oni su bili jednostavno kriminalci u uniformi.

Bili su aktivni i tokom sukoba na Kosovu i Metohiji, ali ih je svuda pratila zloglasna reputacija koju su njihovi prethodnici stekli u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Često su se čak puštale lažne vesti i to od strane kosovskih Albanaca, da su "crvene beretke" dejstovale i tamo gde ih zapravo nije bilo.

Nakon povlačenja sa KiM i izbijanja sukoba na jugu centralne Srbije u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa, gde se pojavila teroristička organizacija Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe, koja se borila za otcepljenje od Srbije, u sukobima su učestovali i pripadnici JSO.

JSO ili "crvene beretke" ostali su zapamćeni po nekim događajima koji nisu vezani za ratna dejstva. Jedna je njihovo ponašanje tokom 5. oktobra 2000. godine, kada je pao režim Slobodana Miloševića. Oni su krenuli u intervenciju, navodno da bi izvukli policajce koji su bili opkoljeni u zgradi RTS-a, ali su se "pridružili narodu", da li je to urađeno kada su videli situaciju na ulicama ili po nekom, prethodno postignutom dogovoru, nije jasno do danas.

Neki bi rekli da je u pitanju poetska pravda, ali upravo su pripadnici "crvenih beretki" učestovali u hapšenju njihovog tvorca, Slobodana Mloševića koji je izručen Haškom tribunalu u čijem pritvoru je preminuo, ne dočekavši kraj suđenja za ratne zločine. Pod komandom tog istog Miloševića pripadnici "crvenih beretki" počinili su niz zločina u Srbiji a meta su im bili upravo Miloševićevi protivnici. Otmica i ubistvo Ivana Stambolića, atentat na Ibarskoj magistrali, pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, dovode se u vezu i sa likvidacijom Slavka Ćuruvije.

Ali, sa krajem ratova i oružanih sukoba, JSO polako, ali sigurno gubi svrhu svog postojanja, makar u tom obliku i postaje sve više teret, što shvataju i njihovi pripadnici. Neke od "crvenih beretki" su u tom trenutku već u ozbiljnim poslovima sa organizovanim kriminalnim grupama, uključujući i Milorada Ulemeka Legiju, dešava se niz incidenata, paljenje diskoteke u Kuli, prebijanje policajca ispred kluba "Stupica" u Beogradu, a u novembru 2001. godine i oružana pobuna JSO.

Situacija se potpuno promenila, njihovog voljenog DB-a više nije bilo i to je postala BIA, a JSO je postala deo policije, iako su neki od njih dobro zagazili u kriminal. Milorad Ulemek Legija je smenjen sa dužnosti posle niza incidenata, a na mesto komandanta postavljen je Dušan Maričić Gumar, koji je zapravo bio samo Legijina marioneta.

Na kraju je deo "crvenih beretki" učestvovao u atentatu na premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. Tada je Zvezdan Jovanović, visoki oficir JSO hicem iz snajpera ubio Đinđića, a zbog tog zločina osuđen je na 40 godina zatvora. Na četiri decenije zatvora osuđen je i Milorad Ulemek Legija, a trenutno se iza rešateka nalazi desetak "crvenih beretki" zbog tog atentata, dok su neki odslužili kaznu i izašli na slobodu. Po zatvorima Srbije i Evrope nalazi se još desetak bivših pripadnika JSO koji službe dugogodišnje zatvorske kazne uglavnom zbog plaćenih ubistava i pljački.

Nakon atentata na Zorana Đinđića jedinica je rasformirana. Deo pripadnika je pohapšen, deo najuren iz policije, ali bilo je i dosta onih koji nisu okaljali obraz i koji su nastavili rad u MUP Srbije, ali su i oni ostali zauvek obeleženi žigom koji su im udarili upravo njihovi bivši saborci, tako da će ta jedinica ostati zauvek zapamćena kao veliko zlo koje je zadesilo Srbiju.

Podsetimo, Jedinica za specijalne operacija ponovo se našla u fokusu javnosti nakon što se u medijima pojavila informaciju da su neki veterani JSO pružili podršku "studentima koji žele da uče" u Pionirskom parku u Beogradu.