Kad se spomene obaranje taktičkog bombardera F-117A 27.marta 1999 iznad sremskog sela Buđanovca, obično se među poklonicima vojne istorije pokrene žučna rasprava, da li je još neka letelica ovog tipa bila pogođena ili oborena. Istina, više od dve decenije traju priče da su dva oštećena borbena aviona ovog tipa sletela na Butmir i Pleso. Dodatnu sumnju podgrejao je i povratak letelica u SAD. Umesto 24, vratile su se 22. Sada, 21 godinu kasnije, usledilo je i javno priznanje penzionisanog potpukovnika i pilota na bombarderu F-117 Čarlija Hejnlajna, kodnog pozivnog znaka "Tuna", da je još jedan avion ovog tipa pogođen, ali da je uspeo da se vrati u bazu.

Istini za volju, pre nego što opišemo Henlajnovu priču, valja spomenuti da je kod nas o ovom pogotku pripadnika Trećeg raketnog diviziona 250. raketne brigade opisao u svojoj knjizi „Pad noćnog sokola“ pukovnik ARJ PVO u penziji Slaviša Golubović. Naime Hejlajnov let se poklapa sa dejstvom ovog raketnog divizionu noći 29. na 30. april što i Hejnlajn spominje u svojoj priči.

Ovo priznanje pojavilo se nedavno u okviru podkasta “ The Afterburn“. Penzionisani potpukovnik američke avijacije Čarli Hejnlajn, inače pilot na taktičkom bombarderu F-117 sa kodnim pozivnim znakom „Tuna“, ispričao je kako je PVO tadašnje Vojske Jugoslavije (koju on naziva srpska) raketom pogodila letelicu njegovog kolege (čije ime se ne navodi) i koji je iako oštećen uspeo da se vrati u bazu u Nemačku.

Ovde valja naglasiti da iako Hejnlajn priča o drugome, verovatno misli na sebe i da je zapravo to bila njegova letelica. To je česta taktika borbenih pilota koji su za dlaku izbegli obaranje: govoreći o svom kolegi zapravo misle na sebe, jer pod tim vidom skrivanja je najlakše neke priče obelodaniti kad se za to dobije dozvola.

Američki pilot priča da je mnogo stvari ostalo i dalje poverljivo ( u prevodu vojna tajna), ali eto on će otkriti, kako reče, fascinantne detalje o događaju koji se i dalje vodi kao nepotvrđen. U pomenutom tekstu se vidi da je Hejnlajn pre nego što je seo u kabinu F-117A zapravo bio pilot na jurišniku A-10. Interesantno je i da je pilot oborenog F-117A u Buđanovcima potpukovnik Dejv Zelko kodnog imena „Vega 31“ isto bio pilot na jurišniku A-10 „Tanderbolt“.

Hejnlajn spominje da je kao pilot A-10 leteo nad Irakom 1993. kontrolišući poštovanje zone zabranjenog leta koja se protezala od juga Iraka pa sve do predgrađa Bagdada. I da je tom prilikom nišanio neke iračke PVO sisteme i da je osetio dejstvo neprijateljske vatre sa zemlje ali da je prošao nepovređen.

Druga Hejnlajnova borbena misija, a koja je važna za našu priču, je upravo Saveznička snaga (Allied force) odnosno agresija NATO pakta na SR Jugoslaviju. Od Hejnlajna saznajemo da je pripadao 9. borbenoj eskadrili „Flying Knights“ (Borbeni vitezovi), koja je za vreme intervencije od marta do juna 1999. bila u bazi Špangdalem u Nemačkoj.

On opisuje da su zbog daljine ove baze od cilja, misije bile dugačke i iscrpljujuće da su trajale i po šest sati uključujući tu poletanje i sletanje. Tako saznajemo da je pilotima F-117A od poletanja trebalo dva sata da stignu do avio-tankera da bi napunili gorivo. Inače avio-tankeri KC-135 su leteli iznad Mađarske i pre ulaska u vazdušni prostor SRJ i po izlasku, borbene letelice su dopunjavane gorivom. Zatim je usledila borbena misija koja je trajala od 30 do 45 minuta uključujući tu pogodak cilja i izlazak i vazdušnog prostora SRJ.

Taktički bombarderi, potvrđuje  Hejnlajn, nosili su po dve laserski vođene bombe GBU-24 koje su lansirali na zadati cilj. Obično su to bili komunikacioni i radarski centri, fabrike namenske industrije i komandni centri od značaja za odbranu.

Hejnlajn opisuje da su u borbenu misiju kretala dva F-117A koja su dejstvovala po identičnim ciljevima koji su bili udaljeni  međusobno oko 20 kilometara. Ono što Hejnlajn ne navodi jeste vremenski okvir kad su ciljevi gađani. Evidentno je da su bombarderi F-117A korišćeni i posle obaranja Zelkove letelice, jer se u nekim satelitskim snimcima, poput napada na fabriku eksploziva Prva iskra namenska, 12. aprila 1999. i napad na elektro mrežu 1. i 2. maja 1999. vidi da su ih izveli upravo F-117A.

Ono što jeste zabeleženo i u knjizi pukovnika u penziji Slaviše Golubovića na strani 193. knjige „Pad noćnog sokola“,  je da je dejstvo bilo 30. aprila 1999. što potvrđuje i nepotvrđeni izvor sajta „The drive“ koji je preneo ovu priču i potvrdio da je upravo Hejnlajn leteo te večeri nad Srbijom.

Hejnlajn se seća te noći ( on ne navodi koja, a izvor tvrdi da je 30. april 1999.), da je bilo poprilično dejstva protivavionske artiljerije i da su dejstvovale rakete 5V57D na raketnom sistemu SA-3 Goa (Neva) koji su oborili prethodni F117.  Spominje se i korištenje drugih PVO raketa. Kojih, to se ne navodi.

Tu sad kreće priča da su F-117A nekada pratili avioni opremljeni za elektronski rat. Hejnlajn navodi da je jedan od glavnih krivaca zašto je oboren Zelko i to što su ovi avioni ostali bez podrške letelica za elektronski rat tokom svojih misija, pa navodi da je te noći kad je oboren Zelkov F117 nije bilo na nebu EA-6B da unose haos u neprijateljsku radarsku mrežu.

Tunina verzija

Hejnlajn opisuje da je posle preleta Beograda video da mu se približava jedna raketa koju je on nazvao „SaturnV“, mada se radilo o PVO raketi 5V27D lansiranoj sa lansera raketnog sistema S-125M „Neva“.

Hejnlajn priča da je znao da je neki njegov „momak“ tamo u avionu kad leti raketa prema njemu. On priča da je video zatim da je odmah poletela i druga raketa i da je video kako mu se približava vatrena kugla. On navodi i proceduru za takve situacije (protivraketni manevar), pa kaže da je uključio autopilot, jer bi ručno okretanje letelice moglo da negativno utiče na radarski odraz aviona ( iako svi znaju da je to mit jer lovci F-117A se na radarskoj slici vide kao i ostale letelice, posebno na ruskim radarima koji deluju u centimetarskom režimu delovanja), pa bi za raketu postao savršena meta.

„Dok se krećem prema meti, jedna raketa eksplodira, a druga odlazi u svemir“, nastavio je Hejnlajn:

„Ne znam da li ga je pogodilo“, dodao je, misleći na svog pratioca kome ne navodi ime. Hejnlajn kaže da je nastavio ka cilju koji je uspešno pogodio i da je izašao iz vazdušnog prostora SRJ i nad Mađarskom dopunio gorivo. Tu  on spominje da je čekao taj drugi F-117 koji je stigao iz tame bez upaljenih pozicionih svetala i da se i on priključio na avio tanker KC-135.

U mrklom mraku Hejnlajn zaključuje da letelica njegovog pratioca nije bila u dobrom stanju, da je jedna mlaznica otpala i da je pod sumnjom bila i posada tankera, da li će taj avion moći da leti sa jednim motorom. Hejnlajn ni jednog trenutka ne navodi ime drugog pilota i kako je u mraku znao da mu je otpala mlaznica i da mu je motor oštećen.

Hejnlajn je za ovaj podvig nagrađen jer je baš on bio zaslužan za povratak aviona. Ili, što je verovatnije, da je možda baš on bio u tom avionu pošto je nagrađen pohvalnicom za herojstvo tokom učestvovanja u vazdušnoj operaciji.

Hejnlajn tu nastavlja priču o ruskim SAM-ovima spominje se i S-300 jer je nemoguće po njegovom mišljenju da baš SA-3 i SA-6 pogode F-117.

Izgleda da Hejnlajn nije sve ispričao ili je ispričao samo ono što su mu dozvolili.