"Uzeli su ono što smeli nisu, tako olako kao da imamo od života reprizu": Sestra posvetila pesmu ubijenom bratu u Duboni, stihovi slamaju srca

Pesmu neutešne sestre, prenosimo vam u celosti: 

"Od kad se srelo moje srce s 'tugom, videlo nije davno nista drugo.

Srelo je mnogo tužnih lica, čulo za mnogo bezdušnih ubica.

Videlo je nemir među ljudima, jutarnje je srce uznemireno postalo u  grudima,

i tako se odavno budi jutrima.

Čula sam za mnoge slučajeve druge, da ljudi i tamo negde umiru od tuge, da su i njima duge noći tamne i da im fali zagrljaj,  da im neko stavi ruku na rame.

Videla sam majke i posmatrala onako sa strane

koliku snagu u sebi nose, kako se bore a ogromnu tugu za sobom nose.

Kako su im ubrzano od stresa osedele kose.

Kako im pogledi lutaju u daljini, koga li traže to se odma vidi.

Kako sklupcane kod spomenika, nešto govore deci.

Kako je vidan kraj njihovoj sreći.

Kako su im pogledi nekud odlutali.

il traže ono sto su im uzeli.

A uzeli su puno toga

dušu, sreću,

i među njima i brata moga.

Uzeli su ono sto smeli nisu

Tako olako kao da imamo od života reprizu.

Stoje i očevi nisu samo majke, ponosno stoje jer odgajili su junake

Ponosno imena od svoje dece nose, jer takvoj lepoti treba da se ponose

Dok u očima se vidi tuga neopisiva, ja se pitam šta im je u mislima.

I odakle imaju ovoliku snagu

I koliko se bore za njihovu pravdu.

Koliko je zakletvi te noći izrečeno,

koliko osvete u mislima spremno.

Koliko će sve ovo trajati

volela bih znati,

jer ovakvi ljudi neće se predati."

Nismo mogle da zamislimo kako je tim nesrećnim ljudima

Daliborova majka je početkom ove godine, u ispovesti za Nova.rs, govorila o kobnom 4. maju. Istakla je da je sa komšinicom 3. maja, dan pre masakra u Duboni, gledala dešavanja ispred Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“.

„Plakale smo i pričale: Jadni ti roditelji. Nismo mogle da zamislimo kako je tim nesrećnim ljudima. Posle nekoliko sati, pošast je stigla i kod nas. 3. maja je trebalo da bude presedan i da se donese zakon o doživotnoj kazni, bez obzira na starost ubice“, rekla je ova majka.

Njen sin ubijen je dok je sa prijateljima sedeo na klupi ispred škole u Duboni.

„‘Majka, neću dugo, idem samo na 15 minuta’, rekao mi je i otišao je da se vidi sa društvom. Posle tih prokletih 15 minuta ja čujem pucanj. Kažem suprugu da mi je čudan zvuk, on mi kaže da verovatno neko slavi. Osetila sam da nije to, rekla sam da se nešto dešava. Na drugi pucanj supruga je pozvao komšija koji živi preko puta škole, potrčao je prvi, a ja za njim. Srela sam komšiju i pitam da li je čuo pucanj, a on mi je odgovorio da je to nešto mnogo gore“, rekla je ona tada.

Urošu Blažiću preti 20 godina zatvora

Podsetimo, Uroš Blažić je optužen da je 4. maja prošle godine ubio devet i ranio 12 osoba.

Njegov otac Radiša Blažić je optužen za oružje koje je pronađeno u njegovoj kući.

Ukoliko sud bude osudio Blažića, maksimalna kazna koja mu može biti izrečena jeste 20 godina zatvora jer u trenutku izvršenja krivičnog dela nije imao navršenih 21 godinu.

Uroš Blažić je na prethodnom ročištu priznao krivicu i izjavio saučešće ožalošćenim porodicama, čije je najmilije pobio 4. maja prošle godine. Iako je krivicu priznao, Uroš Blažić je sve vreme nastojao da sebe predstavi kao žrtvu koja je trpela maltretiranje godinama.

Sa druge strane, njegov otac Radiša, pozivao se na više sile i za zlodela svog sina okrivio je „mračne sile“.

Bonus video: Uroš Blažić priznao da je počinio masovno ubistvo u Duboni i Malom Orašju