0
Trgovina ljudskim bićima spada u tri najunosnija biznisa organizovanog kriminala u svetu, a jedna od važnijih tačaka na svetskoj mapi ovog krvavog posla je Srbija, a u njoj Subotica, gde kriminalne organizacije funkcionišu kao korporacije i tačno se zna ko šta radi. Redakcija portala Nova.rs posetila je obode ovog grada, gde bande krijumčara mesecima uznemiravaju meštane vatrenim obračunima, a saznali smo i kako funkcionišu, šta su ekipe 313 i 423, ko su Alibabe...
Ratovi, siromaštvo, glad, diktatorski režimi oterali su milione ljudi u izbeglištvo, a ti milioni nesrećnika donose milione evra kriminalcima specijalizovanim za transport „žive robe“ – u ovom slučaju migranata koji pokušavaju da svoju sreću nađu negde na Zapadu. Srbija se nalazi na toj ruti bede, stotine hiljada ljudi je prošlo našom zemljom, a granice koje je Evropska unija zatvorila, otvorile su vrata najgorima od najgorih, upravo tim trgovcima. To je i razlog čestih sukoba sa mrtvima i ranjenima na severu Srbije o čemu smo na licu mesta razgovarali sa brojnim meštanima i onima koji su upućeni u poslove krijumčara.
U pitanju je složen sistem, sa mnogo učesnika i vrtoglavom zaradom, jer prema međunarodnim procenama, uz trgovinu drogom i oružjem, trgovina ljudima je treći najunosniji posao organizovanog kriminala. Pravila su stroga, kazna mogu biti prebijanje, sakaćenje i smrt, a posao se brani oružjem.
0
0
0
Kako saznajemo na licu mesta, cene za prebacivanje se razlikuju od dogovora između žrtve i krijumčara, broja granica koje prelaze, smeštaja, prevoza… U Subotici saznajemo da je za većinu migranata koji dolaze uglavnom sa Bliskog i Srednjeg Istoka cena od 1.000 do 4.000 evra. Međutim, nedavno je razbijena međunarodna grupa koja je za 9.000 evra po osobi švercovale Kubance, naravno, preko Srbije.
Meštani sa kojima smo razgovarali podsetili su nas da Subotica ima istoriju krijumčarenja jer su još devedesetih godina granicu između Srbije i Mađarske prelazili kosovski Albanci i drugi „mutni likovi“, a kako je to bilo vreme viza, mnogi su koristili „šumsku alternativu“. To vreme je davno prošlo, sada su najaktivnije bande krijumčara koji nisu sa ovih prostora: Avganistanci, Sirijci, Marokanci…
Čim migrant uđe u Srbiju upada u dobro uhodan sistem u koji su uključeni i domaći pomagači – taksisti. Njih rado angažuju trgovci ljudima jer imaju kontakta sa policijom i upoznati su sa delom šeme. Iako je jeftinije voziti se autobusima, ne postoji, na primer, stanica koja vodi do ivice šume u subotičkom naselju Makova sedmica.
Cene taksi usluga se kreću od 50 evra u lokalu, koliko košta vožnja do neke od tačaka odakle izbeglice ulaze u šumu, do nekoliko stotina evra po osobi ukoliko je međugradska vožnja. U zavisnosti od toga koliko taksisti brinu o svom vozilu, to može biti 4 ali i duplo više putnika, dok neke prevoze u gepeku. Samo taksista od jedne ture može da zaradi od 200 do 1.000 evra.
Pojedini taksisti, prepričavaju nam meštani, takođe snabdevaju krijumčare i drugim stvarima, kao što su kartice za telefone.
„Priča se da im taksisti nabavljaju i municiju i što je najvažnije, kontakte sa moćnim ljudima koji su spremni da na brz i lak način dođu do novca“, kaže nam meštanin koji je želeo da ostane anonman.
„Migranti za srpske policajce upotrebljavaju poseban izraz – Alibabe, po priči Alibaba i 40 razbojnika, jer se dešava i da neki od njih uzmu po 20-30 evra da bi okrenuli glavu. Tako se dešava paradoksalna situacija, kada neki policajci pokušavaju da ih privedu u prihvatne centre i pohapse krijumčare, njihove kolege dojavljuju tim istim krijumčarima njihovu lokaciju“, priča on.
Sukob koji je počeo prošle godine, početkom jula, kada je ubijen Avganistanac, a ranjeno još 6 migranata, od kojih jedna devojčica (16), je zapravo izbio zbog kontrole teritorije. Ko kontroliše teritoriju, kontroliše i žicu. Na terenu su Avganistanci, Sirijci, Marokanci. Avganistanci su podeljeni u nekoliko grupa, a bande nazivaju po graničnim kamenovima koji služe kao oznaka, pa tako postoji ekipa 313, ekipa 423… Sistem funkcioniše tako da je migrantu vrlo rizično da pokuša da preskoči ogradu, na svoju ruku jer se taj pokušaj od strane krijumčara surovo kažnjava – batinama, sakaćenjem ili čak ubistvima.
„Šetali smo jednim od ugroženih naselja, kada smo videli mladića kako ćopa. Prišli smo mu i pitali ga šta mu se desilo. Skinuo je patiku i videli smo da su mu odsečeni prsti! Kada smo ga pitali ko je to uradio, rekao je: mađarska policija. Našli smo neki jod i dali mu da dezinfikuje rane. To je nemoguće. Viđali smo ljude sa ranama od noža na stomaku, isečene po rukama, brutalno unakažene od batina. Nijedna policija to ne radi“, kaže Subotičanin Željko Častvan, koji zajedno sa meštanima pokušava da zavede kakav takav red na periferiji Subotice.
Teritoriju kontrolišu i čuvaju „vojnici“, najniži u hijerarhiji, koji su naoružani i dobro opremljeni. U poslednjoj većoj akciji policije zaplenjeno je 9 „kalašnjikova“, 4 pištolja, karabin i skoro 900 komada municije, kao i droga. Posao vojnika je da čuva teritoriju, puca na konkurenciju, kažnjava neposlušne migrante. Po pričama meštana, raspolažu sredstvima radio veze, a osim pušaka, utvrđeno je da imaju i bombe.
Svi kampovi u kojima su smešteni kriminalci i njihove žrtve pravljeni su po istom principu. U sredini je najveći šator u kome su šef i njegovi ljudi, dok su na periferiji šatori sa migrantima koji čekaju prelaz ili, kako ga nazivaju, „gejm“ (eng. game – igra).
Sistem je jednostavan – iako su mađarski su podigli žičanu ogradu, „gejm“ izgleda tako što je krijumčari preskoče uspomoć merdevina i ćebadi koje na svakih kilometar noću bace preko savijene ograde. Isti je postupak i sa drugim redom. Migranti su u Mađarskoj, ali njihove pare ostaju u Srbiji, kod „vodiča“.
Mnogi šefovi krijumčarskih grupa godinama žive u Srbiji i po svemu sudeći nemaju nameru da napuste posao koji im donosi desetine hiljada evra za jednu solidnu noć.
„Naišao sam na jednog bolje obučenog čoveka. Pristao je da razgovaramo ali mu je engleski bio vrlo loš. Onda mi se učinilo da razume neke srpske reči, pa sam počeo da mu postavljam pitanja na srpskom. On je odgovarao takođe na odličnom srpskom. Pitao sam ga kako tako dobro priča naš jezik, odgovorio mi je da je iz Irana i da je u Srbiji 5 godina. On je jedan od ozbiljnijih igrača“, rekao je jedan od sagovornika portala Nova.rs koji nije želeo da mu pominjemo ime.
Po priči ovog meštanina, većina šefova zapravo ne živi u kampovima, neki od nijih su iznajmili stanove u Subotici i okolini. Jedan od šefova marokanske grupe do kampa dolazi samo kada je ugovorena veća akcija da pokupi novac, podeli ga, a zatim se vraća u stan.
Kao što postoje važni likovi u kriminalnoj hijerarhiji, tako postoje i uvažene mušterije među ljudima koji žele ilegalno da pređu granicu.
0
3
0
0
„Nisu ni svi migranti sirotinja. Ponekad se pojave potpuno drugačiji ljudi. Njih ne dovoze taksisti, oni dolaze luksuznim automobilima, lepo su obučeni, puni novca. To su verovatno neki kriminalci koji preko žice ulaze u EU jer su ili na poternici ili ne žele da njihov ulazak bude zabeležen. Njihov tretman je potupno drugačiji i vidi se da ih poštuju“, objašnjava sagovornik.
Zvuči neobično, ali čak i migrant bez novca može da pređe granicu, tako što će ga platiti radom, pri čemu upada u zamku. Takvi su po kampovima mesecima, čiste, donose namirnice, seku drva, neki služe kao vodiči koji sprovode migrante kroz šumu. Kada šef proceni da je vodič zaslužio, pušta ga da pređe granicu. Pretpostavka je da mnogi od njih ostaju u kandžama bandi kriminalaca i moraju da rade za njih i kada stignu u Evropu, kako bi vratili „kredit“.
Koliko je taj posao razvijen, govori i podatak da krijumčari ljudi imaju i svoj kanal na društvenoj mreži Tiktok. Pod nazivom Na jednom od klipova je lav, koji je i simbol te grupe, koja se reklamira nazivom „mercedes“ a tu je i znak ovog poznatog brenda. Postoji i kontakt telefon koji počinje sa +963, pozivnim brojem za Siriju.
Ovi klipovi potvrđuju priču Željka Častvana iz aprila ove godine.
„Jednom prilikom presreli smo grupu migranata u pola noći, bilo je to u aprilu oko 3.00 sata ujutru. Videli smo da su sa njima dve bebe, koje su plakale. I sam imam malu decu, znam kada je dete bolesno. Pitali smo ih gde su krenuli, oni su odgovorili: „U šumu“. Pa gde u šumu, ljudi, umreće vam deca. Rekli smo im da je opasno, da ne znaju gde idu, da deci treba pomoć. Ma neka sačekaju u prihvatnom centru da im deca ozdrave, pa nek onda oprobaju svoju sreću. Možda imamo problema sa migrantima, ali deca su deca. Na kraju smo pozvali policiju da ih preuzme i da ih odvezu gde će im biti pružena medicinska pomoć. To je bila porodica, to se videlo, navodno iz Turske, ali je među njima bio čovek koji se izdvajao. Mislim da je on bio vodič. Tražili smo mu da pokaže ruku, imao je istetoviranog lava, to je simbol bande kojoj pripada. On je rekao da je Sirijac“, objašnjava Častvan.