Nema pravde u Zablaću (4): "Užasna je situacija biti žensko u Srbiji"

Nikolija Vučković (30) je mlada, obrazovana žena iz Pakrovaće, malog mesta u Šumadiji, kod Čačka. Nikolija je majka četvoro dece, a neka od njih danas su vrtićkog uzrasta. Ona se mlada udala za Gorana. Živeli su u kući u Zablaću, njegovom rodnom mestu, takođe u blizini Čačka, u srcu Šumadije. Ipak, ispostavilo se da je Goran nasilnik. Nikolija nije ćutala: prijavljivala je Gorana više puta, ali uzaludno: država ju je izneverila.

“Užasna je situacija biti žensko u Srbiji”

Žena koja je proživela nasilje najbolje razume druge žene koje prolaze kroz isto. Nikolija je uputila nekoliko reči ženama koje trenutno prolaze kroz slično, ali nije imala reči utehe.“Ne znam šta bih im preporučila. Nikako ne treba da trpe naravno, ali ako kažem da treba da se skloni, a nema gde da se skloni... Kod nas nije data nikakva pažnja tome, kada se to desi, videla sam po sebi, svi su pisali samo o tome, to je momenat neki trenutni, to je vest i to je to. Ne znam ni gde možete da odete i da se obratite, jer ako za baš mnogo povreda dobijete lečenje, onda za par šamara i pesnica nećete dobiti ništa. Ako prijavite on će verovatno biti na slobodi za 48 časova ili mesec dana kako to već ide”, priča Nikolija.Upravo zbog toga, što se često nasilnici ubrzo po prijavi nađu na slobodi, žene su još ugroženije, a samim tim su i česte situacije da se žrtva nasilniku iz straha vrati."Verovatno žene koje su više puta prijavljivale nasilje se vrate iz nekog straha. Užasna je situacija biti žensko u Srbiji", ističe Nikolija.Kako ona kaže, razmišlja kako jednog dana i njena ćerka može da bude žrtva nasilja, a u tom slučaju Nikolija bi pre sama reagovala, nego što bi se obratila institucijama.Šta se dešava u glavi žene dok doživljava nasilje i zašto je teško izaći iz istog?Razgovarali smo sa specijalistom medicinske psihologije doc. i dr. Ivanom Peruničić Mladenović, koja ima višegodišnje iskustvo u radu sa žrtvama nasilja.

Kako izgleda žrtva porodičnog nasilja?

Neretko društvo zahteva “savršenu” žrtvu, ona mora biti dobra majka, poslušna supruga, vredan radnik i slično. Žrtva ne sme da pokaže hrabrost, da je jaka i borbena, već se često nameću stavovi šta i kako “mora”.Zapravo odgovor je jedan – žrtva može biti svaka žena.“O profilu nasilnika je mnogo lakše govoriti, jer postoji veliki broj istraživanja koja ukazuju da nasilnike karakteriše visok stepen narcizma, samoživosti, nedostatak saosećanja, površan šarm kojim lako manipulišu drugima. O profilima žrtava se ne može govoriti na taj način jer ne postoje stručni dokazi, a vodi u stigmatizaciju – svako od nas može da bude žrtva nasilja! Svakako je teže ženama da progovore o nasilju koje su po prirodi plašljive, teže se zauzimaju za sopstvene interese, dugo trpe nasilje, pa vremenom izgube veru da su u satnju da se izbore sa istim. Podrška okoline (članova porodice, stručnih lica) je često presudan faktor da li će se žrtva obratiti za pomoć i progovoriti o nasilju”, objašnjavapsiholog Ivana Peruničić Mladenović.Pored fizičke boli, retko se priča o psihičkim posledicama koje nasilje ostavlja na ženama. Psihološkinja Ivana objašnjava kako se ulazi u “začarani krug” nasilja i koliko je zapravo teško izaći iz njega, to jest odlučiti se na prvi korak prijave nasilja.

“Psihološke posledice nasilja su nesagledive jer zlostavljanje obično počinje skoro neprimetno, tako da se u početku teško prepoznaje. Obično u prvoj fazi dolazi do sitnih incidenta, manjih svađa, žena pokušva da smiri situaciju. U sledećoj fazi konflikti počinju da rastu i tada dolazi do eskaliranja nasilja. Najvažniji trenutak je kada nasilnik prvi put pređe granicu i učini nasilje. Ukoliko u tom trenutku ne bude sankcionisan, ulazi se u začarani krug iz kojeg je kasnije sve teže izaći.Žene kada prvi put dožive nasilje često budu u šoku i neverici, javlja se poricanje, obično ne traži pomoć iostaju u odnosu. Nasilnik tada obično traži oproštaj, pravda se (ne autentično, već u funkciji izbegavanja da neko sazna).Žene počinju da veruju da mogu da spreče agresiju partnera, često prihvataju na sebe odgovornost i krivicu za partnersko ponašanje, što dovodi do pada samopuzdanja, pesimizma, visokog nivoa stresa, bespomoćnosti a to u krajnjoj liniji rezultira depresivno-anksioznim reagovanjem koje još više umanjuje šansu da će se žrtva zauzeti za sebe.Proces resocijalizacije praktično počinje odmah kada se prekine začarani krug i odluči da se ne bude žrtva. To budi inat koji ojačava samopuzdanje, vraća veru u sebe i doživljaj kontrole nad svojim životom”, priča psiholog.

Da bi žrtva prijavila nasilnika potrebna je podrška okoline

Osuđujemo žene kada nasilje ne prijave “na vreme”, osuđujemo ih i kada nasilje prijave, ali zapravo niko ne može da zna šta je sve ženi potrebno da maltretiranje prijavi i koliko je zapravo taj korak težak i bolan, upravo jer ne nailaze na podršku društva i institucija.“Poslednjih godina su učinjeni značajni koraci u smislu pooštravanja kaznene politike, bržeg reagovanja policije, udaljavanja nasilnika, zabrane prilaska, ali i tu nedostaje podrška neposrednog okruženja u kome bi porodica i prijatelji trebalo da podrškom osnaže kapacitete žrtve za samopomoć i prijavu. Često žene odustanu od prijave jer ne dobiju podršku primarne porodice, što dodatno intenzivira osećanje bespomoćnosti i bezvrednosti”, ističe Peruničić Mladenović.

Komentari osude produbljuju osećaj krivice kod žrtve nasilja

“Zbog čega nije ranije prijavila”, “Ko zna šta je uradila, pa ga je iznervirala”, “To je samo jedan šamar, žene drame za svaku sitnicu” i slični komentari društva su nažalost postali jedan od izraženijih narativa u Srbiji. Pojedinci nisu ni svesni koliko ovakav narativ loše utiče na žrtve i čini da se žene osećaju krive jer su žrtve nasilja.“Takvi komentari ne pomažu i govore o nedostatku mogućnosti da se razumeju patnje, strahovi i nedoumice kroz koje prolaze žrtve. Njihov jedini učinak je da produbljuju osećanje krivice, bespomoćnosti kod žrtve i na taj način potpomažu održavanju kruga nasilja. Mahnizmi odbrane kojima žene često pribegavaju kako bi psihički „preživele“ su minimiziranje i negiranje nasilja, kao i umanjivanje sadržaja nasilja. Često u radu sa žrtvama nasilja nailazimo na tendenciju da brane nasilnika, a da potenciraju sopstvenu nepostojeću krivicu za nasilje. Treba razumeti da je potrebno vreme da žrtvashvati u čemu se našla, prihvati da se nasilnik neće promeniti, aktivira hrabrost i sve potrebne resurse kako bi mogla da stavi tačku na zlostavljački odnos”, objašnjava psiholog.O pomenutoj stavci koja “hrani” porodično nasilje – nedovoljno kažnjavanje nasilnika govori i naša sagovornica, koja smatra da i mi kao pojedinci, baš kao i Zakon, ne smemo da žmurimo na nasilje.

Mediji romantizuju porodično nasilje i podstiču ga

Takođe, uloga medija je jedna od važnijih – a žene su neretko u medijima ponižavane i neadekvatnim izveštavanjem zapravo može doći do podsticanja nasilja. Nedovoljno pažnje je usmereno na to kako je do nasilja došlo, da li postoje sistemski propusti, već se pažnja poklanja senzacionalističkim detaljima o samom nasilju i ne poštuje se identitet žrtve.“Veoma je značajna uloga medija koji senzacionalističkim izveštavanjem, zapravo podstiču pojavu nasilja. Međutim, treba istaći pozitvnu ulogu istraživačkog novinarstva koje pomaže rasvetljavanju istine i pruža svojevrsnu pomoć žrtvama često ubrzavajući spore i sporne procese direktnim zahtevima upućenim nadležnim institucijama. Mi kao pojedinci treba da prestanemo da žmurimo kada smo svedoci nasilja i da aktivno reagujemo tako što ćemo nasilje prijaviti”; ističe naša sagovornica.Na kraju, pitali smo psihologa šta bi poručila svim ženama koje trenutno trpe porodično nasilje.

“Najpre ako je nasilje takvog oblika da ugrožava život i zdravlje savetujem žrtvi da se odmah javi u Sigurnu kuću u cilju najhitnijeg izmeštanja. U drugim slučajevima savetujem da se žrtva obrati stručnjaku iz oblasti mentalnog zdravlja, jer su njeni strahovi, nesigurnost, potcenjivanje snaga za prevazilaženjem problema i precenjivanje opasnosti posledica učinjenoig nasilja, a ne njena lična karakteristika. Uz pomoć stručnog lica prevazilaženje psiholoških posledica nasilja je moguće, kao i značajno osnaživanje žrtve koja će dobiti doživaljaj da nije sama u mučnom procesu. U svim slučajevima akta nasilja ponavljam da treba prijaviti organima unutrašnjih poslova”, poručila je psiholog Ivana Peruničić Mladenović.Ono o čemu su se složili svi naši sagovornici - jeste da je sistem loše organizovan kada je u pitanju porodično nasilje.Posledice su takve da država žmuri na jeziva nasilja, baš kao što obični građani žmure na nasilje u komšiluku, jer je to kultura koja se gaji u Srbiji, dok su žene prepuštene same sebi.Nečija majka, ćerka, baka, unuka - u Srbiji godišnje u porodičnom nasilju strada oko 30 žena, a veliki broj femicida bi mogao da bude sprečen – ukoliko bi sistem počeo da funkcioniše.Šta je potrebno? “Samo” pravovremeno delovanje institucija, odgovoran rad ustanova kao što je Centar za socijalni rad, pravedne sudske presude, adekvatno definisanje krivičnog dela od strane tužilaštva, kao i stvaranje sigurnogprostora da žene nasilje prijave.Ipak, ovaj scenario još uvek nije realnost u našoj državi, već smo svedoci da žene žrtve nasilja ostaju same i nezaštićene.BONUS VIDEO: Protest protiv nasilja nad ženama

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=meunarodnidanborbeprotivnasiljanadenama25novembar-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4690625"]